Хвала Вам Миловане и Милосаве, мило нам је да вас имамо! – Поручили су љишки средњошколци и основношколци Миловану Данојлићу и Милосаву Тешићу у оквиру програма Сусрет с песником, а на дан храмовне славе у Ивановцима.
И овог маја је црква на Камаљу, у Ивановцима, задужбина песника, књижевника и академика Милована Данојлића, наткрилила качерску долину, разагнала облаке, призвала народ и песнике и потврдила да „градећи храм, градимо себе“.
Вечерње уочи празника и Свету Литургију служио је протојереј Светолик Марковић. Након литије испред храма је преломљен славски колач са домаћинима славе. У беседи је свештеник истакао неопходност сабрања и потребу за сусретом са Богом и једних са другима; о радости коју имају верујући људи и поред свих тегоба и патњи кроз које пролазе у овом свету. Радост сусрета са Васкрслим Господом и светлост Царства небеског је циљ живота сваког верујућег човека.У беседи је говорио о Светом Николи и објаснио смисао празника Преполовљења.
У Ивановцима је од прошлог Малог Никољдана, сазидана капија, уређен простор око цркве, порадило се на инфраструктури, а народ се сабрао у још већем броју. Тако се Црква уздиже ка небу и обасјава све светлошћу и надом.
И ове године су се поред мештана, на црквеној слави посвећеној Преносу моштију Светог Николе, сабрали ученици из Ивановаца, Козеља, Љига, Лазаревца, наставници, бивши и будући државници. Дошли су да прихвате дарове нашег песника, академика Милована Данојлића, његове путоказе кроз шуму немира са којима расту и живе, и покушају да нађу уточиште у међусобном разумевању, толеранцији и љубави, како је он то, између осталог поручио у недавно одржаној приступној беседи у Српској академији наука и уметности.
Дошли су са обећањем да ће покушати да укорене своје речи, да им се не распу у нигдину и празну причу. Рекли су: „Потрудићемо се да као они који долазе, сами себе домислимо, препознамо и узбрдицом кренемо не би ли се пропланка домогли!“
Захвалили су се Песнику, Задужбинару за радост сабрања и откривања.
Овогодишњи гост био је академик и песник Милосав Тешић, који је уместо беседе прочитао своју песму „Плава гробница-Видо“, а ученици основне и средње школе из Љига направили су свој избор. Читање Тешићеве поезије било је својеврсно лирско путовање кроз „топонимску бројаницу“, на коме су се играли речима и откривали нове пределе језика!
У Тешићевој поезији осећа се и сета због села које тоне у тишину и заборав, због огњишта која замиру, вајата премрежених пауцима времена и авлија у којима „језа с лучем гостује“.
Програм се завршио уз звуке виолине ученица Музичке школе из Лазаревца.
Домаћини славе својски су се потрудили да за трпезом љубави угосте све присутне.
Тако је протекло 16. сабрање на качерском Парнасу, уз наду да ће народ ослушнути опомене песника, да ће га разбудити њихово бритко перо, које још увек разгорева неугасли жар огњишта и сабира данас, за сутра, на Камаљу…
Проф. Марјана Неговановић
извор: eparhija-zicka.rs
Милосав Тешић, ПЛАВА ГРОБНИЦА – ВИДО
У Тачкама Трима имена су ина...
Не стоје, не часе ни галије царске
ни чамци, ни барке, већ грабе и јуре –
у грозници лудој туристичке фарсе –
у шкољке ужитка и чар-авантуре.
Океан небеса, из Корена зрачан,
на рубу је трена да распукне брескву,
а Стрелац невидљив – смртоносно тачан –
у регистар хвата тренутке у блеску.
Располути Твар се у светлосној трини,
а сунцокрет гране са воденог длана –
те претвори стање што зри у тамнини
у читуљу ширу од летњега дана.
Над мрамором мора цвет туге је земске:
... из Такова Станко... и Јеврем из Тмаве...
из Драгиња Јаков... и Момир из Темске...
Кукурузи једре – а шљиве се плаве.
... Из Орашја Лазар... па лечнице: Новка
и Љубица Савић... Драгутин из Клења...
У сунце се скреше племенита псовка!
Лековито светле алоје из стења.
... Из Рогаче Живко... из Бобове Гвозден...
Бременит је речник тог спомена битног!
... Из Божурње Коста... из Кремана Обрен...
и Стојковић Бошко из Потока Житног...
Да просветли бол се кад лецне из брида,
Господарко Светла, дах тамјана довеј,
са Крфа и копна до острва Вида –
над гробницу Плаву и Кост-маузолеј.
... Из Сибнице Филип... из Златова Стеван...
Низ Читанку горку, док мирише смола
уз пљусак са Крфа и Оченаш певан:
... Београд... и Призрен... Ниш... Шабац... Топола...
Ту ливаде, плаве од расцвалог звонца,
онострано стоје, у сјају – далеке:
... из Жуковца Бранко... Симеун из Гвосца...
и Раковић Павле из Станине Реке...
Ту куда се Сизиф са Танталом грли,
распамећен зричак јар зрачења срче
и журба маестрал, а ваздух се мрви
док грче се грла и сузе се зрнче.
Не стоје, не часе те галије царске,
тек помене још се што Бојић већ каза
и обнови Лалић: да очува жар се
кад почне опело – а клоне екстаза.
То Храм је тајанства, где брат је до брата
и отац до сина; где духом се уђе,
у час просветљења, и бићем се схвата
шта стварно је своје – а шта је то туђе.
У крвном су сродству – под знамењем Крста –
погибија љута и Света слобода,
те семенка умре да опстане врста:
јер пречице нема до Небеског брода.
... Из Чумића Милош... из Колара Петко...
из Гроцке је Младен... из Гркиње Трифун...
из Грчића Марко... из Девче је Цветко...
а тамо далеко не жути се лимун.
Шарене се тикве и дозрева грожђе,
колачаре тутње и дише повратич:
... из Црвења Јоксим... из Бруса је Ђорђе...
из Брајковца Рајко... па Мачужић Радич...
Разгранај се, песмо, лековита биљко,
јер памћење бива све тање и тање:
... из Барича Богдан... из Таора Миљко...
Ајдуковић Влајко из Рибарске Бање...
Где утиче време у шум Вечног петка,
ту питању мучном распарча се кора,
од слова до слова, од ретка до ретка:
Зар ово је залог за страдања скора?
Не стоје, не часе ни галије царске
ни глисер-комете, ни пловила друга.
Животу у трку разрадио квар се
у ритмичкој кретњи по привиду круга.
Где престају куће и видик се склања:
... из Пирота Јосиф... из Дреновца Сава...
из Ужица Војин... Стојиљко из Врања...
Широко је поље куд не ниче трава.
Уз вапај и хвалу и зов Псалмопевца:
... из Лапова Милић ... из Јагњила Иван...
из Бреснице Петруш... те Јанча из Жбевца...
из Царине Живан... до Милана Милан...
и каплар Драгутин... кроз стројеве бројне –
уз дисање морско што хвата се зраком –
и Стеван, капетан из Добриње Горње...
и они што леже под питања знаком...
У мук-осећању тек мукло се сљубе:
и будућа повест на гомили рака,
флотиле што журе, сирене што трубе –
и значења општа од пене и праха.
Док ћутање расте у вал што се баца:
... из Врдника Јован... из Бањевца Станко...
из Винче је Андреј... а Петар из Блаца...
и Цвејо из Тешња… па свештеник Ранко…
Теснаци су чести, путање су уске –
а линија смрти дугачка и бела:
... из Болеча Дамјан... Милутин из Румске...
Бурмасовић Марко из Великог Села...
Уз орање крену жуборења птичја:
... из Ратара Вељко... а Душан из Клоке ...
из Вирова Јован... те Јаћим из Личја...
и хиљаде других из тмине дубоке.
Кад проради срце и ум се расцвета,
горчина се сроже и пукне тескоба,
а кости се тргну из мермер-касета,
из морске дубине и бункера оба.
Јеванђељском јавом – што прорече Писмо –
где нема ни мора, имена потеку
у завичај Нови, у заумно бивство –
кад отвори Господ Откровењску реку.
Не стоје, не часе ни галије царске
ни чуда што плове, а чини се: мошти –
са Божије лађе кад упери фар се –
из црнила зраче у Небеској пошти.
извор: Институт за српски језик САНУ
Вечерње уочи празника и Свету Литургију служио је протојереј Светолик Марковић. Након литије испред храма је преломљен славски колач са домаћинима славе. У беседи је свештеник истакао неопходност сабрања и потребу за сусретом са Богом и једних са другима; о радости коју имају верујући људи и поред свих тегоба и патњи кроз које пролазе у овом свету. Радост сусрета са Васкрслим Господом и светлост Царства небеског је циљ живота сваког верујућег човека.У беседи је говорио о Светом Николи и објаснио смисао празника Преполовљења.
У Ивановцима је од прошлог Малог Никољдана, сазидана капија, уређен простор око цркве, порадило се на инфраструктури, а народ се сабрао у још већем броју. Тако се Црква уздиже ка небу и обасјава све светлошћу и надом.
И ове године су се поред мештана, на црквеној слави посвећеној Преносу моштију Светог Николе, сабрали ученици из Ивановаца, Козеља, Љига, Лазаревца, наставници, бивши и будући државници. Дошли су да прихвате дарове нашег песника, академика Милована Данојлића, његове путоказе кроз шуму немира са којима расту и живе, и покушају да нађу уточиште у међусобном разумевању, толеранцији и љубави, како је он то, између осталог поручио у недавно одржаној приступној беседи у Српској академији наука и уметности.
Дошли су са обећањем да ће покушати да укорене своје речи, да им се не распу у нигдину и празну причу. Рекли су: „Потрудићемо се да као они који долазе, сами себе домислимо, препознамо и узбрдицом кренемо не би ли се пропланка домогли!“
Захвалили су се Песнику, Задужбинару за радост сабрања и откривања.
Овогодишњи гост био је академик и песник Милосав Тешић, који је уместо беседе прочитао своју песму „Плава гробница-Видо“, а ученици основне и средње школе из Љига направили су свој избор. Читање Тешићеве поезије било је својеврсно лирско путовање кроз „топонимску бројаницу“, на коме су се играли речима и откривали нове пределе језика!
У Тешићевој поезији осећа се и сета због села које тоне у тишину и заборав, због огњишта која замиру, вајата премрежених пауцима времена и авлија у којима „језа с лучем гостује“.
Програм се завршио уз звуке виолине ученица Музичке школе из Лазаревца.
Домаћини славе својски су се потрудили да за трпезом љубави угосте све присутне.
Тако је протекло 16. сабрање на качерском Парнасу, уз наду да ће народ ослушнути опомене песника, да ће га разбудити њихово бритко перо, које још увек разгорева неугасли жар огњишта и сабира данас, за сутра, на Камаљу…
Проф. Марјана Неговановић
извор: eparhija-zicka.rs
Милосав Тешић, ПЛАВА ГРОБНИЦА – ВИДО
У Тачкама Трима имена су ина...
Не стоје, не часе ни галије царске
ни чамци, ни барке, већ грабе и јуре –
у грозници лудој туристичке фарсе –
у шкољке ужитка и чар-авантуре.
Океан небеса, из Корена зрачан,
на рубу је трена да распукне брескву,
а Стрелац невидљив – смртоносно тачан –
у регистар хвата тренутке у блеску.
Располути Твар се у светлосној трини,
а сунцокрет гране са воденог длана –
те претвори стање што зри у тамнини
у читуљу ширу од летњега дана.
Над мрамором мора цвет туге је земске:
... из Такова Станко... и Јеврем из Тмаве...
из Драгиња Јаков... и Момир из Темске...
Кукурузи једре – а шљиве се плаве.
... Из Орашја Лазар... па лечнице: Новка
и Љубица Савић... Драгутин из Клења...
У сунце се скреше племенита псовка!
Лековито светле алоје из стења.
... Из Рогаче Живко... из Бобове Гвозден...
Бременит је речник тог спомена битног!
... Из Божурње Коста... из Кремана Обрен...
и Стојковић Бошко из Потока Житног...
Да просветли бол се кад лецне из брида,
Господарко Светла, дах тамјана довеј,
са Крфа и копна до острва Вида –
над гробницу Плаву и Кост-маузолеј.
... Из Сибнице Филип... из Златова Стеван...
Низ Читанку горку, док мирише смола
уз пљусак са Крфа и Оченаш певан:
... Београд... и Призрен... Ниш... Шабац... Топола...
Ту ливаде, плаве од расцвалог звонца,
онострано стоје, у сјају – далеке:
... из Жуковца Бранко... Симеун из Гвосца...
и Раковић Павле из Станине Реке...
Ту куда се Сизиф са Танталом грли,
распамећен зричак јар зрачења срче
и журба маестрал, а ваздух се мрви
док грче се грла и сузе се зрнче.
Не стоје, не часе те галије царске,
тек помене још се што Бојић већ каза
и обнови Лалић: да очува жар се
кад почне опело – а клоне екстаза.
То Храм је тајанства, где брат је до брата
и отац до сина; где духом се уђе,
у час просветљења, и бићем се схвата
шта стварно је своје – а шта је то туђе.
У крвном су сродству – под знамењем Крста –
погибија љута и Света слобода,
те семенка умре да опстане врста:
јер пречице нема до Небеског брода.
... Из Чумића Милош... из Колара Петко...
из Гроцке је Младен... из Гркиње Трифун...
из Грчића Марко... из Девче је Цветко...
а тамо далеко не жути се лимун.
Шарене се тикве и дозрева грожђе,
колачаре тутње и дише повратич:
... из Црвења Јоксим... из Бруса је Ђорђе...
из Брајковца Рајко... па Мачужић Радич...
Разгранај се, песмо, лековита биљко,
јер памћење бива све тање и тање:
... из Барича Богдан... из Таора Миљко...
Ајдуковић Влајко из Рибарске Бање...
Где утиче време у шум Вечног петка,
ту питању мучном распарча се кора,
од слова до слова, од ретка до ретка:
Зар ово је залог за страдања скора?
Не стоје, не часе ни галије царске
ни глисер-комете, ни пловила друга.
Животу у трку разрадио квар се
у ритмичкој кретњи по привиду круга.
Где престају куће и видик се склања:
... из Пирота Јосиф... из Дреновца Сава...
из Ужица Војин... Стојиљко из Врања...
Широко је поље куд не ниче трава.
Уз вапај и хвалу и зов Псалмопевца:
... из Лапова Милић ... из Јагњила Иван...
из Бреснице Петруш... те Јанча из Жбевца...
из Царине Живан... до Милана Милан...
и каплар Драгутин... кроз стројеве бројне –
уз дисање морско што хвата се зраком –
и Стеван, капетан из Добриње Горње...
и они што леже под питања знаком...
У мук-осећању тек мукло се сљубе:
и будућа повест на гомили рака,
флотиле што журе, сирене што трубе –
и значења општа од пене и праха.
Док ћутање расте у вал што се баца:
... из Врдника Јован... из Бањевца Станко...
из Винче је Андреј... а Петар из Блаца...
и Цвејо из Тешња… па свештеник Ранко…
Теснаци су чести, путање су уске –
а линија смрти дугачка и бела:
... из Болеча Дамјан... Милутин из Румске...
Бурмасовић Марко из Великог Села...
Уз орање крену жуборења птичја:
... из Ратара Вељко... а Душан из Клоке ...
из Вирова Јован... те Јаћим из Личја...
и хиљаде других из тмине дубоке.
Кад проради срце и ум се расцвета,
горчина се сроже и пукне тескоба,
а кости се тргну из мермер-касета,
из морске дубине и бункера оба.
Јеванђељском јавом – што прорече Писмо –
где нема ни мора, имена потеку
у завичај Нови, у заумно бивство –
кад отвори Господ Откровењску реку.
Не стоје, не часе ни галије царске
ни чуда што плове, а чини се: мошти –
са Божије лађе кад упери фар се –
из црнила зраче у Небеској пошти.
извор: Институт за српски језик САНУ
Нема коментара:
Постави коментар