17. мај 2019.

Наздрављање Милана Топлице

Наздрављам ноћно
У звезде
Док траје предах
Тамо где је
Сва наша нада
И нико још о нама
Ништа није чуо*
У питање
Ко ће сутра
Што траје дуго
И веже се за крст
Бити проклет
Вечно жив
У својој издаји
А ко вечито мртав
Славан
У испуњењу речи

Ка главама
Које кроз пару
Што излази из чаше
Већ видим
Сложене на полицама
Костурнице поља
Претворене у сваки
Драги камен
И које неће
Избећи судбину
Сваког блага

Наздрављам тихо
Да не бих
Ометао небеснике
Који око вас
Редују
И узимају вам
Мере за одећу
Ратника светлости
Јер вековни
Је то посао
Рукодеља
Која обучава
Генерације

Ка људима новим
Отившим
Са поља изгубљеног
У стеги
Часа и завета
У ваку-уму
У коме лебде
Добри коњи и јунаци
У немогућности
Да се на циљ устреме


*Миодраг Павловић

    извор: aleksandarmaric.blogspot.com
,,Нису Лазар и косовски јунаци тек погибијом доспели у Небеско Царство: тако нешто би било у складу само са ,,џихадом“: са исламским схватањем погибије за веру. Лазар и косовски јунаци су доспели у Небеско Царство тиме што су ,,сакројили на Косову цркву“ (покретну, за војску, преносиву, од свиле, као свети шатор) и причестили се, на Литургији. Подићи храм (макар и храм – шатор), и у њему иконе, па одслужити Литургију – то је преображај света како би ,,синтеза уметности“ могла само да жели. Јер ,,синтеза уметности“ је израз чежње човека да и сам свет буде преображен у уметност, уместо што је само приказан језиком (класичним језиком) једне од уметности. Та чежња је чежња за литургијским Небеским Царством“.

Жарко Видовић, "Огледи о духовном искуству"

Нема коментара:

Постави коментар