У суботу, 14. 06. 2019. када се наша Света Црква молитвено сећа свих од века упокојених до Адама, пројављујући веру у бесмртност коју нам је Господ као дар вечног живота завештао и обећао, молитвене прозбе и пламен свећа у житу као симболу Васрсења биле су саставни део Свете Архијерејске Литургије којом је у Светосавском храму у Краљеву предстојао Епископ жички г. Јустин. У светотајинском јединству Црква је пројавила своју надвремену и надпросторну стварност која је искупљујућа и исцељујућа не само за привремене проблеме и бриге, већ и за последњег непријатеља – смрт.
Често у опроштајним говорима на гробљу чујемо да покојнике испраћају на “пут без повратка“ или да ће покојници “вечно живети у нашим сећањима“. Иако су то изрази дубоких емоција ожалошћених, ипак морамо увек имати на уму и једни друге подсећати да блажени пут којим је душа кренула није пут без повратка, јер ће се у преображеном виду упокојени јавити и вратити саваскрсли са Христом о Другом Његовом Доласку. такође празне успомене и сећања више значе онима који се сећају него онима којих се сећају. Било би црквеније молити се уз сећање. Тиме би чинили корист упокојенима, а у себе уместо туге усељавали утеху коју Господ даје. Такође, нико не може живети вечно у сећању смртних и коначних људи – вечно се живи само у бесмртном и бесконачном сећању Божијем.
То су знали, или наслућивали, сви они који су присуствовали данашњој Светој Литургији у Краљеву, али и широм наше Помесне Цркве. Много је више оних који за сада нису схватили да је лепо што иду на гробље овога дана, али да би било још лепше и душекорисније кад би пре изласка на гробље дошли и на Литургију где се живи леком бесмртности.
Задушнице су нам увек подсетник да смо и ми смртни људи. Сваки пут када изађемо из гробљанског дворишта треба да знамо да смо добили још једну шансу да се покајемо, можда и последњу. О теми сећања на смрт писали су не само теолози, већ и мислиоци свих оријентација духа. Овде преносимо речи презвитера Андреја Ткачова:
“Треба размишљати о упокојенима, итекако треба. И треба да обамреш ослушкујући да ли ћеш чути јаук, кукање или плач. Јер много је њих ‘који су упали у ту отворену провалију у даљини’. А када сагрешиш и почнеш смртно да тугујеш (јер грех рађа смрт), захвали Богу што још ниси мртав и што за тебе и даље постоји покајање. А ако чујеш подругљиви шапат оних који не разумеју ништа од онога што је изречено, онда ти њих остави са њиховом замрлом душом и оглувелим срцем. Као што је Данте говорио: ‘Погледај и заобиђи!’ Ми имамо тако много посла, да нам је жао да трошимо време на бескорисне расправе. Треба размишљати о упокојенима, наравно да треба.“
Вјечнаја памјат од века уснулима!
Протонамесник Александар Р. Јевтић
извор: eparhija-zicka.rs
Често у опроштајним говорима на гробљу чујемо да покојнике испраћају на “пут без повратка“ или да ће покојници “вечно живети у нашим сећањима“. Иако су то изрази дубоких емоција ожалошћених, ипак морамо увек имати на уму и једни друге подсећати да блажени пут којим је душа кренула није пут без повратка, јер ће се у преображеном виду упокојени јавити и вратити саваскрсли са Христом о Другом Његовом Доласку. такође празне успомене и сећања више значе онима који се сећају него онима којих се сећају. Било би црквеније молити се уз сећање. Тиме би чинили корист упокојенима, а у себе уместо туге усељавали утеху коју Господ даје. Такође, нико не може живети вечно у сећању смртних и коначних људи – вечно се живи само у бесмртном и бесконачном сећању Божијем.
Задушнице су нам увек подсетник да смо и ми смртни људи. Сваки пут када изађемо из гробљанског дворишта треба да знамо да смо добили још једну шансу да се покајемо, можда и последњу. О теми сећања на смрт писали су не само теолози, већ и мислиоци свих оријентација духа. Овде преносимо речи презвитера Андреја Ткачова:
“Треба размишљати о упокојенима, итекако треба. И треба да обамреш ослушкујући да ли ћеш чути јаук, кукање или плач. Јер много је њих ‘који су упали у ту отворену провалију у даљини’. А када сагрешиш и почнеш смртно да тугујеш (јер грех рађа смрт), захвали Богу што још ниси мртав и што за тебе и даље постоји покајање. А ако чујеш подругљиви шапат оних који не разумеју ништа од онога што је изречено, онда ти њих остави са њиховом замрлом душом и оглувелим срцем. Као што је Данте говорио: ‘Погледај и заобиђи!’ Ми имамо тако много посла, да нам је жао да трошимо време на бескорисне расправе. Треба размишљати о упокојенима, наравно да треба.“
Вјечнаја памјат од века уснулима!
Протонамесник Александар Р. Јевтић
извор: eparhija-zicka.rs
Нема коментара:
Постави коментар