извор: Германије Аљаскић
Од средњег века су у употреби две врсте нотација: енфонетска и неумска. Прво је настала енфонетска нотација, а то је скуп акцената и других знакова који су се налазили изнад текстова из којих су свештеници читали богослужење. Уз помоћ којих су знали када да повисе интонацију, када да снизе, када треба убрзати, када се задржати итд… Јован Кукузељ, српски средњевековни композитор је осмислио први поуздани начин бележења мелодија: то је “Кукузељевља неумска нотација” која се користила у свим православним црквама све до XIX века, када Корнелије Станковић уводи савремену нотацију у црквено појање. Иако је име добила по “неумама”, првим нотама, основа неумске нотације је линија. Она је представљала интонацију- основни тон. А који је то био тон, знало се уз помоћ кључева. Постоје “ц” кључеви, затим “ф”, а последњи је уведен данас најпознатији “г”, то јест виолински кључ. Први знаци којима су се означавали тонови- неуме су биле у облику ромба. У почетку је била само једна линија, а постепено су додаване нове, све до савременог нотног писма које има 5 линија и 4 празнине. С тим у вези, постоје две врсте појања: псалмодично и мелизматично. Ово прво је када је текст важнији од мелодије, а мелизматично када је мелодија важнија. На примеру Литургије: делови које изговарају (рецитују) свештеници су примери псалмодичног певања за које се користи енфонетска нотација, а делови када се укључује хор (или барем црквењак- ђакон) су примери мелизматичног певања, за које се користи неумска нотација. Лествице које су коришћене у средњем веку су “староцрквене лествице” и настале су од старогрчких модуса чија имена су и преузеле (дорска, еолска, фригијска, лидијска и миксолидијска староцрквена лествица). Постојећи модуси су попуњавани тоновима до пуне октаве.
 |
| Часови византијског појања при Православном духовном центру "Владика Николај Велимировић", Краљево и манастиру Вазнесење, Овчар Бања |
Нема коментара:
Постави коментар