- Старче, у току једног бдења које се служи за неку ствар, како могу да се молим везано за то за време док певам?
- Пре бдења можеш да се помолиш везано за ту конкретну ствар, а касније, док певаш, у паузама, да кажеш по неку молитву. Али током читавог бдења, ако је ум заједно са срцем, непрестано усредсређен на ствар поводом које се молитва твори, онда било да певаш, било да читаш Псалтир, каноне и остало, све је то мољење којим се нешто одређено тражи. Видиш, када савршавамо бдење поводом неког проблема, само две-три прозбе у јектенијама односе се конкретно на то. Све остало у служби је онако као што је иначе типиком предвиђено. Али је ипак бдење посвећено том проблему.
- Начин на који ја певам је тежак, старче. Имам помисао да је то због тога што је мој начин говора такав.
- Видео сам те, и тешку, а и лагану. Када тебе самог притиска тежина, онда тако и певаш. То потиче од твог унутрашњег стања. Њега треба да држиш под контролом. Неко ко има танак глас, ако је у добром духовном стању, звучи као славујчић. У противном, делује као да испушта вриске. Онај ко има дубок глас, ако није у добром духовном стању, звучи као деда који џангриза. Ако певате једна по једна, схватићете у каквом се стању налазите у том тренутку.
- Старче, када певамо у цркви, пазимо да не буде фалширања?
- Наравно, потребно је да водите рачуна, јер све треба да бива благообразно и уредно. Али на првом месту треба да се побринемо да то благообразно остваримо у нашој души, односно да у души влада ред, да сте у сређеним односима са Богом. Када неко пева, а није у добром духовном стању, то је горе од једног музичког фалша. Јер као што добро доноси једну позитивну унутрашњу промену, тако и оно лоше изазива негативну промену, па људи не могу да се моле. Ако неко изнутра није сређен, ако гаји помисли слева, ситничавост и остало, какво ће му то бити појање? Како у себи да осети рајско умилење, да би певао од срца? Зато се и каже:“ Је ли ко весео, нека пева Богу“. Они који поју по правилу треба да имају осетљивије срце и умилније, радосније унутрашње стање. Како да појеш „Светлости тиха“, ако немаш тихости?
- Старче, када ми кажу да не појем добро, покушавам да схватим шта треба технички да изведем.
- Оно што треба да чиниш јесте да се потрудиш да стекнеш монашку свест, побожност, разборитост, а не да држиш на уму људску суву технику. Техника без побожности је фарба. То је нешто спољаше, лажно, нема природности. Неки појци у свету набацују фарбу на свој глас јер су на то принуђени, да би отишли у већу цркву и да би им се плата повећала. Каже ти: „Ако ме ставе у мању парохију, како ћу да саставим крај са крајем?“ Они у крајњем случају имају оправдање да се напињу и да вичу. Али монах нема оправдање да не пева природно. Обратите пажњу да ваше појање буде неизвештачено, скрушено, да појете ради Бога, а не због појачког умећа. У појању се јасно разликује унутрашње и срдачно од спољашњег и оног што је ствар технике.
... Све је у побожности. Без побожности, појање је изветрено, личи на раштимани инструмент који испушта само „глин-глин“. Нити то има значаја поје ли неко гласно или тихо - битно је да пева са побожношћу. Онда је лаганије појање смирено, умилно, није успавано. А гласно је енерегично и срчано, није рогобатно.
- Пре бдења можеш да се помолиш везано за ту конкретну ствар, а касније, док певаш, у паузама, да кажеш по неку молитву. Али током читавог бдења, ако је ум заједно са срцем, непрестано усредсређен на ствар поводом које се молитва твори, онда било да певаш, било да читаш Псалтир, каноне и остало, све је то мољење којим се нешто одређено тражи. Видиш, када савршавамо бдење поводом неког проблема, само две-три прозбе у јектенијама односе се конкретно на то. Све остало у служби је онако као што је иначе типиком предвиђено. Али је ипак бдење посвећено том проблему.
- Начин на који ја певам је тежак, старче. Имам помисао да је то због тога што је мој начин говора такав.
 |
| Манастир Вазнесење |
- Наравно, потребно је да водите рачуна, јер све треба да бива благообразно и уредно. Али на првом месту треба да се побринемо да то благообразно остваримо у нашој души, односно да у души влада ред, да сте у сређеним односима са Богом. Када неко пева, а није у добром духовном стању, то је горе од једног музичког фалша. Јер као што добро доноси једну позитивну унутрашњу промену, тако и оно лоше изазива негативну промену, па људи не могу да се моле. Ако неко изнутра није сређен, ако гаји помисли слева, ситничавост и остало, какво ће му то бити појање? Како у себи да осети рајско умилење, да би певао од срца? Зато се и каже:“ Је ли ко весео, нека пева Богу“. Они који поју по правилу треба да имају осетљивије срце и умилније, радосније унутрашње стање. Како да појеш „Светлости тиха“, ако немаш тихости?
- Старче, када ми кажу да не појем добро, покушавам да схватим шта треба технички да изведем.
- Оно што треба да чиниш јесте да се потрудиш да стекнеш монашку свест, побожност, разборитост, а не да држиш на уму људску суву технику. Техника без побожности је фарба. То је нешто спољаше, лажно, нема природности. Неки појци у свету набацују фарбу на свој глас јер су на то принуђени, да би отишли у већу цркву и да би им се плата повећала. Каже ти: „Ако ме ставе у мању парохију, како ћу да саставим крај са крајем?“ Они у крајњем случају имају оправдање да се напињу и да вичу. Али монах нема оправдање да не пева природно. Обратите пажњу да ваше појање буде неизвештачено, скрушено, да појете ради Бога, а не због појачког умећа. У појању се јасно разликује унутрашње и срдачно од спољашњег и оног што је ствар технике.
... Све је у побожности. Без побожности, појање је изветрено, личи на раштимани инструмент који испушта само „глин-глин“. Нити то има значаја поје ли неко гласно или тихо - битно је да пева са побожношћу. Онда је лаганије појање смирено, умилно, није успавано. А гласно је енерегично и срчано, није рогобатно.
припремила: Мирјана Милетић
Нема коментара:
Постави коментар