Као што је предмет општег дивљења и поштовања, које се не мора и не може често успешно речима изразити, у српској поезији новијег доба, чудотворна икона Богородице Тројеручице била је подстицај за неке од заиста антологијских песама. Мислимо на песме Васка Попе „Хиландар“, Љубомира Симовића „Десет обраћања Богородици Тројеручици Хиландарској“, као и на „Шапат Јована Дамаскина“ Ивана В. Лалића, као и на песму „Богородица Тројеручица“ Матије Бећковића, писану поткрај седамдесетих година минулог века, којој ћемо овде посветити пажњу, посматрајући је унутар развојног тока њеног аутора:
БОГОРОДИЦА ТРОЈЕРУЧИЦА
Ја ти не дођох, брза помоћнице,
Да би ми одсечену шаку замирила,
Нити да те носим кући, Свемоћнице,
Да би завађену браћу измирила …
Ишчупане су ми руке из рамена,
Кућа раскућена, а браћа поклана,
Па сиђох до свог најдоњег камена
Да себе тражим, Мајко са три длана.
Једино овде, Царице Небеса –
На мом језику се моли без застанка,
И не лаже ништа, и не једе меса,
И осам векова пости без престанка.
И кад би ми земљу и језик збрисали,
Све, сем ове стопе на којој сад стојим,
Знам: још се из људи нисмо исписали,
А док тебе има да и ја постојим.
У раној поезији Матије Бећковића, као што је познато, индивидуална самосвест песничког субјекта, који дораста до главног лирског јунака под властитим именом, препознаје се искључиво у видокругу сопственог неиживљеног и агоничног искуства. „Све што је постојало осетио сам једино по себи“, налазимо у песми „Доста је било“, а тело песничког Ја представљено је као „моја једина историја“.
Поетички обрат, из побуњене самосвести дубински припреман током прве ауторске деценије, постао је очигледан, у свој оштрини учињеног заокрета, збирком поема Рече ми један чоек (1970) и збиркама што су непосредно следиле, а у којима је препознат и активиран језички потенцијал „ровачког вијенца“ Матије Бећковића. Песничко Ја се овде разделило и маскирано проговорило кроз читаву галерију ликова и гласова, кроз „властити језик“ поцрпен и посвојен из таложеног искуства претходника. Или, по речима из давног, незаобилазног рада Николе Кољевића: „У трајању које превазилази појединачни живот, и на хоризонту искуства који је шири од сваког уже омеђеног личног, језик се јавља и као низ примарних облика помоћу којих обједињујемо своје искуство у смисаоне целине. По томе је језик ʼпаметнијиʼ од сваког појединца.“
Значајна тема епохе ослобођеног, неприкосновеног индивидуализма, који се прелама и кроз модерну поезију, јесте разрешење њеног односа према предању, тачније према уделу колективне прошлости у нама самима. Овај однос најпре се постављао веома заоштрено, да би се, након реза и отклона, разматрали и облици повратка и помирења личног и колективног пола унутар појединаца и унутар културе.
Мимо уврежене, романтизоване и идилизоване тачке описа наших епских предела и људи, овде се уводе и тамније назнаке далекосежних историјских узрочности. Иво Андрић, у есеју о Петру Кочићу, скицира крајишки „живот убог и до опорости једноставан“ да би се могло „живети ако човек жели остати оно што јесте“, тј. одолети изазовима конверзије и асимилације, лишавајући се предности и комфора империјално скројеног идентитета. Тако и Бећковић одређује старе Ровчане као свет вољно избегао „изван света“. Ровачко „једино искуство са светом је страх“, као прва додирна тачка са доживљајем „модерне маније и трауме“. Није у томе једино, нити главно пресликавање старог у савремени свет, на које песник упућује. „Овај говор је деструктиван и јеретичан“, напомиње песник, „види се да се на њему не може изражавати ништа дневно ни плитко, ништа једносмерно и привремено, никакав официјелни оптимизам, а да он не буде осиромашен“.
Језиком који је обликовао мит о Црној Гори пориче се тај исти мит, поставља у раван вербалне фикције, као у поеми „Плач унука Алексе Маринкова над Црном Гором“: „Од постања кука што је нема, / И по томе једино је има! / Оплакује изгубљену славу, / Која никад постојала није, / Нако кроз њен плач и погибију!“ У раздобљу уљуљканом идеолошком фикцијом државе напретка и социјалне једнакости, Матија Бећковић, разврће и идеолошке окошталости предања за које се опредељује, да би оснажио и пројавио непорециве, темељне слике српске самосвести Црне Горе.
Ауторска стратегија подразумева полифонију и распоне у ставовима, од разорно негаторских до најчистије афирмативних. У поеми „Богојављење“, тако, након живописних менталитетских карикатура, застајемо и код описа који као да су преузети из најдуховнијих деоница његошевског надахнућа: „Овај крш је за себе градио / и смјестио у подножје неба / и под њим су и над њим небеса, / није ни крш – но дворац небески!“ Тако и у поеми „Лелек мене“, Његошев топос, тада већ оскрнављен противхришћанским пројектом маузолеја, наслања се на историјски архетип Косова, као два упоришта самосвести што проговара кроз тај продужени лелек: „Шта је Ловћен до Гора Отаца / С које наше Небо отпочиње?“ […] Шта Косово но жртвена порта / Ђе је сваки од нас погинуо / Давно прије но што се родио!“ Лично пребива у надличном, појединац је свесни заточник предања. Основна знамења националне културне самосвести Бећковић смешта у своје поеме дијалекатски маркиране, даје их у епској и пост-епској преради високог православног наслеђа, у често сучељеним регистрима и перспективама, већ према говорним лицима која их посредују.
Године изласка из тоталитарних идеолошких оквира, поткрај двадесетог века, омогућиле су, наравно не саме од себе него јавним залагањем, непосреднији и обухватнији израз дуго потискиване културне самосвести, укључујући и њену православну основу и потку. Не више обавезно провучена кроз епски и фоклорни филтер, који је у доба „народног режима“ био ограничено толерисан, самосвест светосавске и светолазаревске предаје нашла је свој изразит глас и у Матији Бећковићу, песнику и беседнику. Компримовани исказ о најдоњем камену на којем стоји и појединачно и колективно трајање заједнице којој припада читамо у Бећковићевој, већ чувеној песми, „Богородица Тројеручица“. Приспеће пред икону заштитнице Хиландара час је за свеобухватно самопреиспитивање. У слику Хиландара и његове тројеруке игуманије песник уграђује представу о јединој постојаности, осамстогодишњем континуитету који је одржала заветна заједница у име које се обраћа: „И кад би ми земљу и језик збрисали, / Све, сем ове стопе на којој сад стојим, / Знам: још се из људи нисмо исписали, / А док тебе има да и ја постојим.“ У наведеном завршном катрену садржана је и свест о деловању повесне деструкције, али и духовног саморазарања, као и вера у животворност светиње која свој народ симболички и мистички обједињује.
Др Драган Хамовић
Преузето из: Жички благовесник, јул-септембар 2019.
извор: eparhija-zicka.rs
БОГОРОДИЦА ТРОЈЕРУЧИЦА
Ја ти не дођох, брза помоћнице,
Да би ми одсечену шаку замирила,
Нити да те носим кући, Свемоћнице,
Да би завађену браћу измирила …
Ишчупане су ми руке из рамена,
Кућа раскућена, а браћа поклана,
Па сиђох до свог најдоњег камена
Да себе тражим, Мајко са три длана.
Једино овде, Царице Небеса –
На мом језику се моли без застанка,
И не лаже ништа, и не једе меса,
И осам векова пости без престанка.
И кад би ми земљу и језик збрисали,
Све, сем ове стопе на којој сад стојим,
Знам: још се из људи нисмо исписали,
А док тебе има да и ја постојим.
У раној поезији Матије Бећковића, као што је познато, индивидуална самосвест песничког субјекта, који дораста до главног лирског јунака под властитим именом, препознаје се искључиво у видокругу сопственог неиживљеног и агоничног искуства. „Све што је постојало осетио сам једино по себи“, налазимо у песми „Доста је било“, а тело песничког Ја представљено је као „моја једина историја“.
Поетички обрат, из побуњене самосвести дубински припреман током прве ауторске деценије, постао је очигледан, у свој оштрини учињеног заокрета, збирком поема Рече ми један чоек (1970) и збиркама што су непосредно следиле, а у којима је препознат и активиран језички потенцијал „ровачког вијенца“ Матије Бећковића. Песничко Ја се овде разделило и маскирано проговорило кроз читаву галерију ликова и гласова, кроз „властити језик“ поцрпен и посвојен из таложеног искуства претходника. Или, по речима из давног, незаобилазног рада Николе Кољевића: „У трајању које превазилази појединачни живот, и на хоризонту искуства који је шири од сваког уже омеђеног личног, језик се јавља и као низ примарних облика помоћу којих обједињујемо своје искуство у смисаоне целине. По томе је језик ʼпаметнијиʼ од сваког појединца.“
Значајна тема епохе ослобођеног, неприкосновеног индивидуализма, који се прелама и кроз модерну поезију, јесте разрешење њеног односа према предању, тачније према уделу колективне прошлости у нама самима. Овај однос најпре се постављао веома заоштрено, да би се, након реза и отклона, разматрали и облици повратка и помирења личног и колективног пола унутар појединаца и унутар културе.
Мимо уврежене, романтизоване и идилизоване тачке описа наших епских предела и људи, овде се уводе и тамније назнаке далекосежних историјских узрочности. Иво Андрић, у есеју о Петру Кочићу, скицира крајишки „живот убог и до опорости једноставан“ да би се могло „живети ако човек жели остати оно што јесте“, тј. одолети изазовима конверзије и асимилације, лишавајући се предности и комфора империјално скројеног идентитета. Тако и Бећковић одређује старе Ровчане као свет вољно избегао „изван света“. Ровачко „једино искуство са светом је страх“, као прва додирна тачка са доживљајем „модерне маније и трауме“. Није у томе једино, нити главно пресликавање старог у савремени свет, на које песник упућује. „Овај говор је деструктиван и јеретичан“, напомиње песник, „види се да се на њему не може изражавати ништа дневно ни плитко, ништа једносмерно и привремено, никакав официјелни оптимизам, а да он не буде осиромашен“.
Језиком који је обликовао мит о Црној Гори пориче се тај исти мит, поставља у раван вербалне фикције, као у поеми „Плач унука Алексе Маринкова над Црном Гором“: „Од постања кука што је нема, / И по томе једино је има! / Оплакује изгубљену славу, / Која никад постојала није, / Нако кроз њен плач и погибију!“ У раздобљу уљуљканом идеолошком фикцијом државе напретка и социјалне једнакости, Матија Бећковић, разврће и идеолошке окошталости предања за које се опредељује, да би оснажио и пројавио непорециве, темељне слике српске самосвести Црне Горе.
Ауторска стратегија подразумева полифонију и распоне у ставовима, од разорно негаторских до најчистије афирмативних. У поеми „Богојављење“, тако, након живописних менталитетских карикатура, застајемо и код описа који као да су преузети из најдуховнијих деоница његошевског надахнућа: „Овај крш је за себе градио / и смјестио у подножје неба / и под њим су и над њим небеса, / није ни крш – но дворац небески!“ Тако и у поеми „Лелек мене“, Његошев топос, тада већ оскрнављен противхришћанским пројектом маузолеја, наслања се на историјски архетип Косова, као два упоришта самосвести што проговара кроз тај продужени лелек: „Шта је Ловћен до Гора Отаца / С које наше Небо отпочиње?“ […] Шта Косово но жртвена порта / Ђе је сваки од нас погинуо / Давно прије но што се родио!“ Лично пребива у надличном, појединац је свесни заточник предања. Основна знамења националне културне самосвести Бећковић смешта у своје поеме дијалекатски маркиране, даје их у епској и пост-епској преради високог православног наслеђа, у често сучељеним регистрима и перспективама, већ према говорним лицима која их посредују.
Године изласка из тоталитарних идеолошких оквира, поткрај двадесетог века, омогућиле су, наравно не саме од себе него јавним залагањем, непосреднији и обухватнији израз дуго потискиване културне самосвести, укључујући и њену православну основу и потку. Не више обавезно провучена кроз епски и фоклорни филтер, који је у доба „народног режима“ био ограничено толерисан, самосвест светосавске и светолазаревске предаје нашла је свој изразит глас и у Матији Бећковићу, песнику и беседнику. Компримовани исказ о најдоњем камену на којем стоји и појединачно и колективно трајање заједнице којој припада читамо у Бећковићевој, већ чувеној песми, „Богородица Тројеручица“. Приспеће пред икону заштитнице Хиландара час је за свеобухватно самопреиспитивање. У слику Хиландара и његове тројеруке игуманије песник уграђује представу о јединој постојаности, осамстогодишњем континуитету који је одржала заветна заједница у име које се обраћа: „И кад би ми земљу и језик збрисали, / Све, сем ове стопе на којој сад стојим, / Знам: још се из људи нисмо исписали, / А док тебе има да и ја постојим.“ У наведеном завршном катрену садржана је и свест о деловању повесне деструкције, али и духовног саморазарања, као и вера у животворност светиње која свој народ симболички и мистички обједињује.
Др Драган Хамовић
Преузето из: Жички благовесник, јул-септембар 2019.
извор: eparhija-zicka.rs
Нема коментара:
Постави коментар