Ја сам житељ престоничког манастира и навикао сам да службу поистовећујем са раскоши великог храма, громким гласовима ђакона, бројним свештеницима и чтецима. Али овај пут ништа није подсећало на богослужење на које сам навикао...
Пре неколико година, као недавно рукоположени свештеник, кренуо сам на мисионарски пут у далеки сибирски део Русије – републику Тиву. У том региону постоје читава села у којима се проповед Јеванђеља можда некад магновено и пронела ваздухом, али њени су се одјеци давно изгубили у густој шуми тајге.
Шест сати – по потпуно разбијеном путу, уз чудне мелодије тувинских поп хитова, возили смо се ка нашем одредишту.
Тора-хем – село у ком су од отприлике две хиљаде становника 10-15 православни хришћани. Ни храма, чак ни мале капелице овде нема – само огромни дрвени крст, склепан од четири даске и прикуцан за ограду која дели село од обале Јенисеја. Поред тог крста је и било решено да се служи литургија.
Рано ујутру, кад сам тек почео припреме за службу, магла је обавила све около: на растојању од три метра већ се ништа није могло разазнати. Планина. Осећај да се налазиш у огромном облаку. У срце тог облака ставио сам престо – обичан стари дрвени сточић. Ваздух разређен, од тога ужасна поспаност. Али ако је тело, предајући се, и указивало на људску физичку слабост, душа је била будна: занемела је у предукусу богослужења на обали реке Јенисеј.
На почетак Божанствене литургије пристигли су мештани. Они који су код куће имали иконе донели су их у наш „храм“ и поређали дуж ограде. Почела је служба.
Сто за жртвеник, наравно, нисмо имали одакле да узмемо, па сам проскомидију савршавао на неколико дасака које су лежале поред, прострвши комадић чистог материјала да не бих ништа запрљао. „Парохијани“ певају како могу. Пошто сам заборавио да узмем Јеванђеље на црквенословенском, стављам на престо обичну Библију и читам на руском језику одломак из Јеванђеља који је на реду. И одједном... Магла се подиже, облак у ком је почела служба испарава, и воде Јенисеја се откривају нашем погледу. Сви присутни се причешћују...
Потом је требало да причестим две баке које су живеле у селу, али саме нису могле да дођу до места богослужења. Пошто нисам имао специјалну дароносицу, морао сам да узмем Чашу са Светим Даровима и у пуном одјејанију да идем са њом кроз село, да би и оне могле да се причесте Светим Тајнама. Слава Богу, све је добро прошло, али могу да замислим како је необично изгледао мој поход у очима мештана.
Служба у унутрашњости Туве заувек је остала у мом сећању као невероватно искуство. У њој се осећало нешто, ако се може тако рећи, првохришћанско. Окружење створено људским рукама сведено на минимум. Ти просто стојиш, молиш се, и осећаш неописиву радост од живе заједнице са Господом, у крилу природе – Његовог прекрасног дела.
Јеромонах Атанасије (Дерјугин), вршилац дужности архијерејског намесника за Сретењски манастир (Москва)
Припремила Анастасија Спирина, фотографије инокиње Јоане (Голик)
превод: Мирјана Милетић
Извор: foma.ru
Пре неколико година, као недавно рукоположени свештеник, кренуо сам на мисионарски пут у далеки сибирски део Русије – републику Тиву. У том региону постоје читава села у којима се проповед Јеванђеља можда некад магновено и пронела ваздухом, али њени су се одјеци давно изгубили у густој шуми тајге.
Шест сати – по потпуно разбијеном путу, уз чудне мелодије тувинских поп хитова, возили смо се ка нашем одредишту.
Тора-хем – село у ком су од отприлике две хиљаде становника 10-15 православни хришћани. Ни храма, чак ни мале капелице овде нема – само огромни дрвени крст, склепан од четири даске и прикуцан за ограду која дели село од обале Јенисеја. Поред тог крста је и било решено да се служи литургија.
На почетак Божанствене литургије пристигли су мештани. Они који су код куће имали иконе донели су их у наш „храм“ и поређали дуж ограде. Почела је служба.
Потом је требало да причестим две баке које су живеле у селу, али саме нису могле да дођу до места богослужења. Пошто нисам имао специјалну дароносицу, морао сам да узмем Чашу са Светим Даровима и у пуном одјејанију да идем са њом кроз село, да би и оне могле да се причесте Светим Тајнама. Слава Богу, све је добро прошло, али могу да замислим како је необично изгледао мој поход у очима мештана.
Служба у унутрашњости Туве заувек је остала у мом сећању као невероватно искуство. У њој се осећало нешто, ако се може тако рећи, првохришћанско. Окружење створено људским рукама сведено на минимум. Ти просто стојиш, молиш се, и осећаш неописиву радост од живе заједнице са Господом, у крилу природе – Његовог прекрасног дела.
Јеромонах Атанасије (Дерјугин), вршилац дужности архијерејског намесника за Сретењски манастир (Москва)
Припремила Анастасија Спирина, фотографије инокиње Јоане (Голик)
превод: Мирјана Милетић
Извор: foma.ru
Нема коментара:
Постави коментар