21. јул 2019.

ПАРАДОКС НАШЕ ЖРТВЕ

 

   Слушам и читам како се велики број људи мучи са појмом жртве. Жртвовати нешто за другога, за друге, за нешто...
   Људи данас углавном не могу да смисле жртву.
   Тешко или никако налазе оправдање за сопствено жртвовање. Да ли немају вере, или немају поверења, немају храбрости... Желе да остану слободни од било какве повезаности која ће од њих тражити нешто и кад не желе ништа да дају. Од повезаности која ће од њих тражити можда и нове жртве. А и разни "стручњаци" нас одговарају од жртве.
   Жртва нас увек повезује са оним због чега или због кога жртву приносимо.
   Жртва коју приносимо због своје вере јача нас у вери. Атеисти кажу да је то због тога што људи који су се због нечег жртвовали не желе да признају кад су насамарени. Да кад нас убеде да нешто жртвујемо због своје вере бивамо ухваћени у клопку. Радије ћемо и даље да подносимо жртве него да признамо да смо наивне будале.
   Могло би се рећи да је ово веома оштроуман аргумент противника вере.
   Свако од нас зна за понеки пример људи које одрицање и жртвовање фанатизује, нагони на презир света и одбијање сваког дијалога који би могао да пробуди у њима сумњу да можда нису у праву. Да су се у мањој или већој мери одрекли света а да можда нису ништа добили заузврат. Да су се узалуд жртвовали.
   Атеистима и онима који сумњичаво опипавају пут ка вери промашај ових људи даје оправдање да сами не прилазе вери и Богу.
   Не говоримо наравно о успелом монашком отшелничком подвигу, у коме се монаси "радно" удаљавају од света да би могли да га прихвате у љубави а не преко страсти.
   Међутим необично је да сумњичави и нарцисоидни не примећују да управо тамо где су нашли могућу слабост вере лежи и њена снага.
   Да, наравно да ће мање или веће жртвовање допринети јачању и утврђивању наше вере. Да тако наш пут ка Богу неће остати тек испразно мозгање. Да ћемо теже напустити нешто за шта смо се жртвовали. Ако то радимо добровољно и свесно без жеље за наплатом и са свешћу да смо кад се жртвујемо, кад дајемо, у ствари ми на добитку - на добром смо путу да изађемо из наше ограничености.
   Наравно да ће жртвовање према равнотежној једначини "воли ближњег као самог себе" у било ком односу љубави учвршћивати саму везу љубави. Не само у односу човека и Бога. Жртвовање човека и жене једно за друго, жртвовање родитеља за своју децу. Жртвовање за ближње, за свој народ. Жртвовање за човечанство. У крајњој линији и жртвовање за саме себе, за ослобађање себе из окова навика које нам диктирају разуларене жеље које нам се лажно представљају као "наше".
   Једна од највећих опасности нашег времена, нешто због чега све више људи стрепе за будућност, управо је у томе што је све мање људи спремно ишта да жртвује за било кога и било шта. Па ни за себе и своју слободу.
   Колико пута и ми који желимо да будемо хришћани бацимо незаинтересован поглед на Христов крст, колико пута хоћемо да га умањимо... или да га увећамо толико да нас та величина обесхрабри. А понекад је баш ту замка - да морамо одмах да подносимо велике па и највеће жртве. Кад то нисмо у стању спремно бежимо у малодушност. Поготово кад заборавимо да смо хришћани управо у томе што ће нам Христос помоћи у ношењу крста - кључа за вечну љубав у Богу.
   Свако према својим моћима може искрено, љубећи ближње као саме себе, да слободно бира жртве које приноси. Могу оне бити и мале а драгоцене. Могу се и оне најситније жртве умножавати у свакодневним односима да то породи и учврсти љубав, да човека измести из себичне ограничености и заслепљености било које врсте.
   А они који су спремни и способни на велике жртве биће увек инспирација другима.
   И да, у праву су атеисти - жртве помажу да обавежемо себе. Да не бежимо пред првим тешкоћама. Да не одустајемо прелако. Помажу нам и да не останемо на површини, да не останемо усамљени. Оне нам помажу да се повежемо и да ту везу чувамо. А у повезаности је Бог. А без Бога, горда усамљеност, ма колико била дрчна - увек долази до зида.

   о. Ненад Илић
   www.facebook.com

Нема коментара:

Постави коментар