Обраћајући се публици окупљеној у порти цркве Светог Ахилија у Ариљу на концерту Асима Сарвана и групе “Таргум”, у оквиру овогодишњег Арлемм-а, архимандрит манастира Вазнесење, Тимотеј (Миливојевић) рекао је, између осталог да се технологија допринела да се свет промени, али да је човек остао исти:
-Јесмо ми данас технолошки напреднији ако погледамо. Али, ако погледате човека као човека оно што пише у Јеванђељу и што читамо и што је написано пре две хиљаде година и дан данас је актуелно.
-Време оно и време ово у ствари су једно исто време. Кад погледамо јеванђељске приче и кад погледамо данашњи живот нема ту много неке разлике.
Будући да највећи број људи збуњују промене које су, у складу са данашњим временом захватиле и манастирски живот, па се очекивања многих, при томе оптерећена предрасудама исто колико и сујеверјем, разилазе са стварношћу, то смо, након концерта, и изабрали за тему разговора са оцем Тимотејем:
-Много манастира има свој сајт, своју фејсбук групу, YоуТубе канал, блог и да се на неки начин оглашава на тим медијима.Ништа то није супротно, да се тако изразим, од традиције цркве, и монаштва уопште. Ако погледамо Светог Саву, који је био светогорски монах, а то значи да је живео по још строжијим правилима него монах у неком од манастира ван Свете Горе, и шта је он урадио? Дошао је у Студеницу, и основао прву српску болницу, То је, можда, и најшире отварање манастира према спољњем свету. Та болница је имала чак и карантин са 12 кревета за клиничко лечење, и у то време су постојале само још две болнице таквог ранга у Европи, и ова студеничка. На том примеру, на примеру Светог Саве, можемо видети један отворенији приступ животу, и то не само монашком, него животу уопште. Свети Сава је, рецимо,по доласку у Србију, на тадашњим црквама затекао грчке натписе на фрескама, а први српски натписи на фрескама, написани су у Студеници. Свети Сава је почео да осавремењава српску цркву, а самим тим и монаштво. Основао је преписивачку школу у Студеници, И много тога што се, у то време косило са, до тада устаљеним правилима, као и са начинима живота у манастирима. Много тога што је он урадио изменило је до тада устаљени начин живота, али је било у духу потреба и у складу са тековинама друштва које се развило у односу на онај период када су нека правила и обичаји живота у манастирима, да тако кажемо, формирани. Данас рецимо, на помен Светог Саве, многи везују термин конзерватизам, што је веома погрешно.Свети Сава је тај који је увео појам и у пракси показао како треба осавременити цркву, чиме се, и данашним променама, само држимо праксе коју смо научили од њега.
Отац Тимотеј је аутор текста четири песме на најновијем албуму духовне музике Асима Сарвана, па смо га питали да ли и таква пракса, кроз сарадњу монаха, или свештеника у неким духовним творевинама световног типа спада у једну врсту новог односа према верницима.
-Манастири су иначе врло затворене, или замишљене као затворене заједнице, које не би требало да се тако лако отварају према спољашњем свету. Када погледамо монашки живот, постоји разлика код Срба, Руса, и Грка, и у унутрашњем устројству живота, као и у односу манастира према спољњем свету. Ако се сада вратимо на српску историју и онај период од пет стотина година ропства под Турцима, сетимо се да тада нисмо имали државу, а једино што су Срби имали била је црква.Сетимо се да су устанци подизани на саборима око цркава или манастира, исто као што се и зачеци доношења световних закона и Устава могу везивати за цркве и манастире. Сам назив Сретењског устава говори о значају који је српски народ давао вери, будући да носи назив по великом црквеном празнику.Тадашњи сабори, као једини начин када се народ скупљао, и то око духовних центара служили су да се и заклоне од Турака велика дешавања на нивоу формирања државе, односно борбе за формирање своје државе. Ово говори о томе да су наши, српски манастири, као место живота монаха, увек били отворени према народу, отворенији за комуникацију са спољним светом од руских и грчких. Ипак, овако нешто, то што смо Асим и ја, аутори једног музичког албума, чак и за данашње услове, може изгледати чудно. Може изгледати чудно јер сам албум ниије у оном етно духу у ком данас цркве и манастири издају албуме у којима се обично препевају старе српске песме. Ми смо хтели да мало избегнемо, да искорачимо из те праксе, једним савременим звуком, али да задржимо дух традиције.Наравно, за цео овај подухват, добили смо благослов Епископа жичког господина Јустина. Кад смо почели да радимо послали смо у неколико основних мелодија, и текстове за песме, и тек након одобрења из Епархије да можемо да наставимо са радом, почели смо озбиљије да се бавимо нашом идејом, и на крају- издали албум. Сад, некоме може изгледати чудно, неко је једва чекао да се овако нешто догоди, али о ставовима и укусима, свакако можемо причати из више различитих углова.
О једној врсти отворености говоримо и када се присетимо чињенице да су многи наши, па тако и Овчарско кабларски манастири, међу које спада и Вазнесење, увршени у туристичку понуду градова, регија, па и државе. Питање за оца Тимотеја је, да ли то, и у којој мери нарушава устаљени распоред у животу монашке заједнице, посебно имајући у виду да много људи свраћа у исте, без најаве, или неорганизовано, мимо најављених ескурзија или туристичких група?
-Такви доласци, сметају, не може да не сметају, али сваки манастир се организује на свој начин, у скаду са својим, да се тако изразим-капцитетима, бројем чланова заједнице и својом величином.Братства и сестринства морају да нађу начин, и налазе га, за свој несметани богослужбени живот- сад, зависи да ли ће богослужење бити ујутро,пре отварања капија за посете, или увече, након њиховог затварања, а некада је и у току трајања могућности за посете, да би и народ могао да присуствује службама. То зависи од тога како се која заједица организује,а углавном већина објеката има термине када су капије манстира организоване за посете.
На крају, питали смо и о познавању, или предрасудама народа који повремено долази у манастире или цркве, будући да се по понашању верника у самом објекту углавном види да ли владају знањем о начину на који се улази у цркву, пали свеће, врши чин молитве и слично, или се владају у складу да предрасудама па чак и сујеверјем:
-Највећи проблем је што већина нашег народа има предрасуде према свему, па тако и према цркви, свештеницима, монаштву, самим монасима. Углавном се манастири сматрају као дебели, хладни зидови, са решеткама на прозорима, монаси као неки ригидни, строги људи, у најбољем случају- разочарани у живот, што је потпуно погрешно. Тај који је дошао у манастир јер га је напустила девојка па се разочарао, или не знам шта већ, дође такав, али буде недељу, месец, два и оде, јер није дошао из правих побуда из којих се долази у манастир, а то је љубав према Христу, љубав према богослужењу, посту, молитви,литургији, вечном животу. То су разлози због којих се долази у манастир, и због којих монах не може да буде строг, ригидан, разочаран..,већ очаран, очаран Христовим ликом И онда не може бити другачији него што је у души- расположен и радостан, и пун љубави према људима. Не могу да кажем да се не деси да неко није тренутно расположен, дешава се и то, али углавом монаси нису разочарани животом, већ очарани Христом. Кад то схвате, људи који долазе, мењају свој однос и начин понашања приликом посете манастирима, и само однос према монасима. Што се тиче поступака, оних физичких, људи који долазе, према предметима или начину приступа истим у самој цркви, доста њих греши из незнања, али ако питају, или гледају друге који знају, врло брзо се коригују, и то није велики проблем. Већи проблем од тога је што се у манастир улази са овом врстом предрасуда о кома сам већ говорио.
извор: pasaz.rs
Нема коментара:
Постави коментар