Ја сам стабло!
Већ остарело, без младих грана,
Kореном плитко на новом станишту.
Старим и чекам: воду.
Пошаљи ми воду са шедрвана,
Налиј ме, прихрани,
Подупри са свих страна.
Ја сам облак!
Отежао од суза, тамни.
Тумарам неким новим небом
И чекам: ветар.
Пошаљи ми ветар са Паштрика,
Да олакшам души,
Нек све сузе однесе река.
Ја сам ватра!
Скоро згасла у пепео сиви.
Тињам жудњом и чекам:
Чист ваздух.
Пошаљи ми свежину из Поткаљаје
Да распламсам се,
Нек заиграју све искрице моје.
Ја сам птица!
Заморених, безвољних крила.
Ново сам гнездо свила,
Али без птића, па ћутим
И чекам: сунце.
Пошаљи ми сунце са шаре,
Да побудим све дамаре
И запевам „Еј Призрене“.
Има наде за мене!
Само да ми је доћи
До мог вољеног, Призрена града,
Доћи до цркве Светог Спаса,
Напити се воде са шедрвана.
Осетити ветар са Паштрика,
Свежину из Поткаљаје,
Сунце са Шаре,
Запеваћу из свег гласа
У атријуму мог Светог Спаса.
ПОДАЈ ГОСПОДЕ!
Нада Хаџи Перић
 |
| 13/15. септембар 2019. |
Нема коментара:
Постави коментар