УСПЕЊЕ

   Христа можемо волети као што цара воли верни поданик који живи иза седам гора и седам мора. Никад није видео како изгледа, није га погледао у очи, али га воли срцем. Окачио је на зид исечак с портретом из часописа и одбија да ради у царске дане.
   А цареву мајку можемо волети само ако имамо приступ унутрашњим царским одајама и ако смо блиски животу скривеном од туђих очију, не само цара, већ и цареве породице. Треба да будемо рођени цару да бисмо волели његову мајку и друге сроднике.
   Ове речи су речене да бисмо се полако приближили теми поштовања Богородице. Да бисмо по аналогији, као по нити, дошли до ове истине.
   Поштовање Богородице је породична архива, породично сећање, породично предање. Онај ко поштује Жену обучену у сунце, Kоја је послужила Тајни Оваплоћења Бога не поштује Господа из даљине, већ Му се веома приближава. Ми нисмо робови који издалека узвикују хвалу, већ смо деца Божије породице кад указујемо поштовање Богомајци.
   Њени празници су скривени. О њима можемо говорити на ухо, а посебно о Успењу. Вероватно због тога монаси толико воле овај празник.

   Приближавање светлим тајнама је налик на приближавање огњу који чисти, и време је да се сетимо Мојсија који је заклонио лице кад се приближио купини која је горела (2 Мојс. 3: 6). Тако и кондак празника Успења каже: „Заштити моје помисли, Христе мој, јер се усуђујем да опевам бедем света, Твоју чисту Мајку. Учврсти ме на стубу речи и заступи се за мене у тешким мислима...“
   Заступи се за мене у тешким мислима...
   Монаси то боље разумеју него мирјани.

   ***
   На дан Успења говоримо о томе да је умрла Мајка Светлости.
   Изговоримо још једном ову реченицу и ставимо на њеном крају тачку по свим граматичким правилима. „Богородица и Мајка Светлости је умрла.“

   ***
   После ових речи и ове тачке празник је могућ само у случају да се десило још „нешто“. Иначе не би било посебног празника. Наставили бисмо да славимо Ваведење у храм, Благовести и Рођење. Поштовали бисмо Њене многобројне иконе. Али Успење не би доспело на овај светли списак. Сећали бисмо га се заједно с данима спомена на упокојене праведнике, апостоле и мученике. Сећали бисмо се као што се, на пример, сећамо страдалничке смрти и славних имена Петра и Павла.
   Сви свети који су се растали од тела очекују васкрсење мртвих. Они се већ веселе пред лицем Божијим и не плаше се будућности која за њих не крије ништа страшно, већ само васкрсење тела, умножавање славе и потпуни улазак у Царство. Сви они се веселе, али само душом. Не наставља да живи цео човек и док се не успостави јединство душе с телом којем предстоји да васкрсне, то још увек „није цело весеље“ и „није цела радост“.
   Тако би било и кад је реч о Богомајци да после тачке у реченици о Њеној смрти не стоји више ништа. Међутим, празник постоји и ако је велики, то је зато што је гроб који није дуго чувао тело Богородице, празан. Петар и Павле чекају васкрсење мртвих. Васкрсење чекају сви свети. Али Богомајка више ништа не чека за Себе.
   Њен гроб је празан истом оном светом празнином којом је обележен гроб Њеног Сина – Христа Спаситеља.

   ***
   Желудац је сит кад је пун. Kућа је богата кад је пуна разноразних добара. А гроб је свет кад је празан.
   Али не кад је празан од руку лопова, светогрдника и копача гробова, већ од непобедиве силе Васкрсења!
   Управо тако је празан Христов гроб, овај извор свеопштег васкрсења. Празан је и гроб Христове Мајке. Зато је Њен празник Успења велик. Он није назван даном умирања, већ даном Успења, пошто овај смртни сан није дуго трајао.

   ***
   Она је била васпитана на посебан начин и њена душа је рано, врло рано осетила жељу да се ни за јоту не одваја од Бога у мислима. Kроз уска врата подвижништва невидљивог за људске очи Она је ушла у пространство тајни које се откривају. Њој је била подарена сласт посебног Материнства. Њој је подарено то да за живота буде непозната и да се налази у сенци Божанског Сина. На Њена плећа је стављена тежина мајчинске бриге о Њему и немог корачања за Њим. Њено срце је било растрзано од свег оног кошмара који је уткан у појам Страсне седмице. Она је била неизрециво обрадована вешћу о томе да је Њено Најслађе Чедо живо! Зар Она да не буде обележена посебном судбином у тренутку сусрета са хладноћом смрти?
   Поред све Своје скромне незапажености на страницама Јеванђеља Она – Марија је у свему другачија.
   Ево цареви и велики људи света многима могу изгледати скоро као становници неба или земаљски богови, премда заправо воде живот обичног грешника. Они сплеткаре, плаше се, лажу, чине разврат и клевећу. Умиру не знајући шта их чека у будућности и спомен на многе од њих нестаје подједнако брзо као што се с асфалта спира прашина из гуменог црева. Њена истинска величина је заоденута у једноставност и непознатост.
   „Јер Ми учини величину Силни, и свето је име Његово,“ – запевала је Марија тек зачевши Христа од Духа.
   „Силни“ јој је „учинио величину“ и у данима Њене смрти.
   С једне стране, Она је умрла у свему, као ми. Али с друге стране, у свему је другачија, није остављена у гробу.
   Син Ју је повео са Собом. Очигледно, таква је Његова љубав, да није желео да над искупљенима царује другачије осим заједно с Оном Kоја је највише послужила тајни Искупљења.

   ***
   Предање о празнику обилује детаљима о Гаврилу, о апостолу Томи, о извесном дрском Јеврејину Атонији. Предање чак наводи псалам који је запевао апостол Петар на челу погребне поворке која је носила тело Богородице. Све то постоји у песмама празника и иконографији. Али ми не треба увек да наводимо ове драгоцене цртице и јоте великог догађаја. Понекад се треба усредсредити на главно.
   Главно је то да је Двер кроз Kоју је Свевишњи ушао у свет отишла од нас кроз врата смрти.
   Прво је отишла душом, као што и доликује смртнима, али Ју је затим Син васкрснуо и Она је напустила земљу и телесно. Њен гроб је празан!
   Отишла је, али нас није оставила. И тропар празника нас сваки пут изнова подсећа на ову истину: „У Рођењу си девственост сачувала / У Успењу ниси оставила свет, Богородице.“
   Ми, заједно с милионима других крштених људи, подижемо свој поглед ка Њој и узносимо Јој молитве. Људи који Је воле има на стотине хиљада, па чак и милиона. Тешко да се могу избројати људи спасени Њеним заступништвом.
   На крају, и ми ћемо умрети. Не треба да очекујемо да овог дана до наше постеље дође арханђео Гаврило. Али треба да се молимо Богомајци.
   Постеља човека на умору је слична постељи породиље, пошто се душа човека који умире с болом рађа у други живот. Покрај оба ова одра често се налази наша Небеска Мати како би донела олакшање и помоћ. Молебни канон за човека који умире у тешким мукама упућен је управо Богомајци.
   Тако да је празник Њеног Успења уједно и празник наше заједничке наде у Њену будућу помоћ у оном страшном часу кад нико други не буде могао да нам помогне.
   У тропару се то и каже: „Преставила си се Животу, Ти Kоја си Мајка истинског Живота) и Твојим молитвама избављаш од смрти наше душе.“

   Протојереј Андреј Ткачов
   Са руског Марина Тодић
   извор: www.pravoslavie.ru