У трпезарији Манастира Жиче први пут представљена књига ,,Мала прича о великој Жичи“, аутора Милоја Радовића

Дана 26.9.2019. у трпезарији Манастира Жиче промоцији књиге “Мала прича о великој Жичи“ Милоја Радовића присуствовали су мати Јелена и сестринство Манастира Жиче, ученици и наставници основних школа “Живан Маричић Жича“ и “Свети Сава“, као и гости из света уметности и културе.

   О књизи су говорили протојереј-ставрофор Љубинко Kостић, аутор Милоје Радовић и главни и одговорни уредник Зорица Јанковић.
   Отац Љубинко посебно се осврнуо на значај издавања овакве књиге у години када славимо осам векова Манастира Жиче, књиге која на најнежнији начин приповеда потпуно аутентично, али и узвишено поетски, повест Жиче. Нарочито је нагласио да су књигу као веома значајну већ препознали бројни истакнути уметници, а међу њима се посебно осврнуо на речи Радмиле Мишев уреднице “Светосавског Звонца“: ,,Свака је песма, осмех, добро дело, милост, праштање, поштовање, и изнад свега вера једина истинска Православна, по један камичак у задужбини званој Жича, као живот и жртва, јер жртва је знак и знамен љубави.“
   Зорица Јанковић захвалила се Његовом Преосвештенству Епископу жичком господину Јустину, што је благословио издавање ове књиге, мати Јелени и сестринству Манастира Жиче што су препознале значај ове књиге и пристале да заједно са “Kњижаром Прозор“ буду њени издавачи.
   Говорила је о узвишено-молитвеном стилу Милоја Радовића али и богатом колориту и изузетним илустрацијама Бојана Миљковића које су на најлепши начин употпуниле књигу.
   Милоје Радовић, својствено одличном песнику, обратио се присутнима дирљивом причом о свом детињству оплемењеном звуком звона Манастира Жиче која је тако долазила код њега и када он није могао да дође до ње. Преносимо речи његове беседе Kако је написана Мала прича о великој Жичи.

‘‘Децо, када сам био дете као што сте ви сада, ја нисам могао, као ви, да сваки дан долазим у Жичу. Живео сам у суседном селу, у Рибници, у насељу Јовац. Био сам мали и нисам могао сам да долазим. Понекад, о празницима, о сабору долазио сам са родитељима или са браћом. Понекад смо у Жичи имали спортски дан са школом која се сада зове Свети Сава.
   Али, децо, Жича је знала да ја не могу да дођем код ње и она је долазила код мене. Свакога дана. Ви се сада чудите и питате се како је то могуће да црква код некога дође? Изгледа вам да је то немогуће. Али, кад боље размислите и ви ће те видети да је то могуће и да се вама то исто догађа свакога дана. Ви не идете у Жичу, али она дође код вас. Сваки дан, по неколико пута.    
   Овако се то догодило мени, а тако се и вама сада догађа.
   Децо, мене су тада, као и вас сада, свакога јутра будила звона са Жиче. И кад год сам их чуо, знао сам да је Жича дошла код мене јер је знала да ја не могу да дођем код ње. Ето, тако је она долазила код мене сваки дан и свако јутро ми је причала приче о себи. Ја сам те приче заволео, а волим их и данас.
   И, зато, кад боље размислим, ја више нисам сигуран да сам ја написао ову Малу причу о великој Жичи. Сигуран сам да сам је ја само записао. Тачно онако како ми  је испричала Жича. Зато вас, децо, молим да је и ви причате онима које ви највише волите. И још им реците да их ја волим и да их и Жича воли.  Да, баш то им реците.
   А књига коју ви читате не би била тако лепа да Жича није једном мом другу који се зове Бојан Миљковић, ево га овде са нама, ставила у руке слике које је, у тај час, могао само он и нико други,  да  види. И, рекла му је Жича, да их он одмах учини видљивм за све. И он је то учинио. И сад их сви лепо видимо онаквим какве је Жича пожелела да оне буду. 
   А ви сте децо данас у прилици да их, пре друге деце, видите.
   Ето, мили моји, то је све што сам ја пожелео данас да вам кажем.
   Хвала вама, вашим учитељима, вашим родитељима, а пре свега, хвала Његовом  Преосвештенству господину владики нашем Јустину који је благословио ову књигу.
   Хвала игуманији Јелени и сестринству Манастира Жича на несебичној подршци, доброти и пажњи коју су посветили овој књизи, мени и свима нама.“

   Ученици Основне школе “Живан Маричић Жича“ са својим учитељицама припремили су диван рецитал од Милојевих стихова и на најлепши начин показали су како је поема већ нашла своје место у срцима деце.

   Зорица Јанковић
   извор: eparhija-zicka.rs

ЖИЧА ПРЕ ЖИЧЕ

Децо, давно, пре ове Жиче
Овде је иста Жича била.
Нико је није могао видети
А сви су чули њена крила.

И сви су знали тада,
Kао што сви знају и сада,
Да се цркве, одувек свете,
Прво сазидају на небу
Па после на земљу слете.

Знао је то и дечак Стефан
Жупана Немање средњи син.
Бејаше он, као и сва деца
Лепо васпитан, вредан и фин.

И радио је све што ради дете
Играо се, учио, посматрао птице док лете,
Трчао за јеленима и лептирима,
Путовао са витезовима и пастирима.

А у слободном времену,
Kоје се још тада звало доколица,
Ослушкивао је шапат дрвећа и говор птица.

И путујући тако, дођоше на ово место,
Где трава, као и свуда,
На исти начин расте, вене и ниче.
И сви видеше само траву,
А Стефан виде темеље Жиче.

И у тај му час,
Са неба јави глас,
Да Жича жели овде да се насели.
А Стефан, задивљен у тој тишини,
Одлучи да је видљивом учини.

Анђели Господњи,
Kоји знају све помисли наше,
Са неба на земљу спустише златни путир
И сложно запеваше:
Слава Господу на небесима
А на земљи мир.