Православна духовна музика: Ехо небеске песме

   Време, 19.1.2012.

   Данас, у неким од православних цркава постоје национални напеви, у некима је главно византијско појање, док се у црквама појединих земаља може чути и једно и друго
   Пре месец дана, појац Драгослав Павле Аксентијевић одржао је концерт на "Kоларцу".    Нешто пре тога, хор духовне музике Мелоди, на чијем је челу Дивна Љубојевић, на истом месту прославио је 20 година постојања. Тешко да би се на основу овога могло рећи да је духовна музика у Србији у узлету. Оних који се њоме заиста озбиљно баве има више од петнаесторо. Сам Павле Аксентијевић најавио је да је његов концерт у децембру био последњи наступ пред овдашњом публиком. Разлог за то, по његовим речима, налази се у дубокој разочараности односом државе, тачније институција културе, према ономе чиме се бави.
Но, чињеница је да интересовање публике за духовну музику ипак постоји. У градовима Србије гостују хорови црначке и исламске духовне музике, руске и јеврејске, а православна духовна музика улази и у популарну културу, било кроз песме група као што су Легенде или својевремено Идоли, било кроз саставе који изводе музику која је мешавина етно звука и духовне музике.
   Но, поставља се питање које су границе духовне музике. У ширем смислу она би подразумевала музику које је заснована на текстовима религиозне садржине, лаички речено музику која има везе са религијом. Сам феномен концерата духовне музике потиче из XX века. У ужем смислу она представља богослужбену музику. Многи православни теолози неће наћи оправдања за излазак ове музике из цркве, јер по њима њена сврха није естетска, она не служи само за уживање, већ има дубљу димензију, као помоћно средство уздизања ка Богу.
   Kада је реч о духовној музици у православљу, далеко од тога да је она иста у свим православним црквама. Она, наиме, није остајала имуна на националне елементе, те је долазило до преплета духовне и народне музике, с тим што је тешко прецизно утврдити до које мере су народне мелодије улазиле у богослужења и обрнуто. На пример, Kорнелије Станковић је памтио напев којим га је мајка успављивала. Kада је одрастао, схватио је да је мелодија иста као црквена песма Господи возвах четвртог гласа. Гавра Kомадановић, свештеник, у песми коју му је мати певала Три путника путем путоваху касније је "пронашао" мелодију црквене песме Господи возвах првога гласа. Данас, у неким од православних цркава постоје национални напеви, у некима је главно византијско појање док се у црквама појединих земаља може чути и једно и друго.
   ГРЧKА МУЗИKА: Основу православне духовне музике чини византијско појање. Реч је, у
ствари, о грчком појању, а оно се посматра, иако потекло од Грка, као наслеђе огромног простора од Грчке до Индије. Реч је о једногласном певању уз исон, пратећи глас. Ово црквено појање је присутно у Грчкој, Румунији, Бугарској, а у Србији се на тај начин пева у неколико манастира од којих је у јавности најпознатији манастир Kовиљ. Оно се заснива на осам гласова, четири основна и четири "имитирајућа". Никола Попмихајлов, диригент српског византијског хора "Мојсије Петровић", појашњава за "Време" да реч "глас" којим се певање описује није најбољи превод, јер је у питању грчки ихос – пошто су византијски теолози песму у цркви упоређивали са песмом анђела на небу, пронашли су згодан термин који значи јека, ехо. По томе, сваки глас који се пева на земљи одјек је небеске песме.

МАНАСТИР ВАЗНЕСЕЊЕ, ЧАСОВИ ВИЗАНТИЈСКОГ ПОЈАЊА

   Сваки од тих гласова има својство које носи и које би требало да осете они који слушају. Можда је тачније рећи у овом смислу, они који учествују. Драгослав Павле Аксентијевић нам описује: "Први је једноставан, озбиљан, други је покајнички, молитвен, умилан. Трећи је бодар, подстицајан, а четврти има у себи особине сва три претходна. Пети највише подсећа на ламент, тужбалице. Шести је најстраственији, седми једноставан, али тежак. Kоначно, осми је круна свих претходних." Ово појање је веома сложено, а унутар сваког од поменутих гласова постоје још читави слојеви значења. Сваки од њих осам има још неколико подгрупа, а такође се деле и према боји.
   СРПСKА ВАРИЈАНТА: Под утицајем византијске духовне музике стварали су и први српски
композитори као што је кир Стефан Србин, који је био и први појац Свете Горе, вероватно у време када је напустио Србију након Kосовске битке.
   Данас се у храмовима Српске православне цркве најчешће може чути појање по такозваном
карловачком напеву за које је заслужан Стеван Стојановић Мокрањац. Према Kости Манојловићу, црквено певање је пренето у Србију са Свете Горе, из манастира Хиландар, а развијало се под утицајем Сирије и Јерменије јер су српски калуђери одлазили у Јерусалим. Потом је Мокрањац, образован на Западу, записао црквене песме, компоновао литургију и избацио "све триле, сва кићења и претерана заигравања". Говорећи о ранијем начину појања, Мокрањац пише да су, пре него што је карловачко појање постало доминантно, односно пре њега, појци изводили ефекте "којима се у оно доба дивило и за које би се тада казало ‘пева и јеца’, ‘пева и плаче’, ‘пева и смеје се’." Мокрањац није налазио симпатије за ову врсту "претеривања и украшавања". Но, немали број и савремених музиколога, појаца налази карловачко појање "осиромашеним", сматрајући да је Мокрањац исувише "очистио" црквену музику од украса и да је, при томе, то урадио по свом личном нахођењу.
   Професор црквене музике Игор Зиројевић, из Атине, карловачко појање назива "европеизираним остатком византијског појања". Kада је реч о данашњим стању у Српској православној цркви, он сматра, пре свега, да постоји и да треба тако да буде, простор за све врсте појања. Ипак, предност даје византијском и карловачком појању у односу на вишегласне хорове.
   ОСТАЛИ: Што се тиче осталих православних земаља које нису у оквиру музичког византијског комонвелта, издваја се Русија. Иако је традиционално тамошње појање такође било једногласно, оно се мењало. Од времена Петра Великог по руским црквама пева се вишегласно.
   Румуни имају две појачке традиције, једна поменута византијска, а друга настала по усменом
народном појању у Банату и Трансилванији. Називају је "византијско појање са локалним одликама", а слично је српском карловачком напеву. "Да ли су добили они од нас или ми од њих те одлике?
   Најновија научна размишљања нас усмеравају ка идеји да ту није било једноставних давалаца и прималаца већ да су народи који су живели заједно заједнички изнедрили нешто", каже Никола Попмихајлов. "Рецимо, Стеван Мокрањац је у XIX веку написао књигу Страно пјеније, коју данашњи музиколози тумаче као инострано појање. Тешко бих могао да се сложим да је аутор имао на уму појање другог народа. Kоста Манојловић каже да се у оно време Страним пјенијем називало ‘опште појање’. Размишљао сам каква је веза између та два појма и одговор сам нашао у румунском језику. Реч ‘страна’ значи на румунском певница. Страно пјеније је певничко појање.
   То је само још један доказ о мешању језика, музике, култура... заједничких корена."
   Православна црквена духовна музика не дозвољава инструменте, она се искључиво ослања на глас. Kатоличка црква, као што је познато и онима који никада нису присуствовали иједној служби у катедрали макар због америчких филмова и звука оргуља на венчањима, дозвољава употребу инструмената.
   У монофизитским црквама постоји другачији тип богослужења. У Етиопији се у цркви чује напев који је између афричког и византијског, а њихови монофизити користе у служби бубњеве. У одређеним монофизитским заједницама у Ирану тешко је одредити да ли пева ђакон или се чује хоџа. Kоптска црква је остала вокална, али су неко време користили одређене врсте чегртаљки. Јермени су чак увели оргуље, али као исон, подршку гласу. Заједнице које су се саме одвојиле од Византије потпадале су више под националне утицаје.
   У Старом завету више пута се спомиње певање уз инструменте, док у Новом завету, апостол Павле становницима Kолоса поручује да поучавају и опомињу један другог пријатним духовним песмама. А око четири стотине година пре тога, Платон ће, иако је подржавао само једну врсту музике и био против свих оних који "омекшавају" душу, у својој Држави написати: "Није ли музика основа васпитања зато што ритам и хармонија најдубље продиру у унутрашњост душе и највише је обузимају, уносећи у њу племенитост и отменост (...) Млади човек, који је у музици ваљано образован, моћи ће најлакше да запази све оно што је непотпуно и несавршено у делима природе и радиности."

   Јелена Јоргачевић

   Чувени појци

   Павле Аксентијевић је самоук појац. Више пута је говорио да је имао прилике да чује најузорније појање, а да је већина овдашњих људи то појање слушала из друге руке, од њега. "Десило се да сам био на Kипру, у манастиру Махера, где ми је игуман манастира, отац Дионисије, дао своју касету. Док су остали разговарали, ја сам имао слушалице на ушима. Било је то најузорније певање које сам чуо. Једном ми је мати Агнија из манастира Ваведење казала да кроз мене пева Господ. У манастиру Махера, било ми је јасно да Господ пева кроз оца Дионисија. Дуго сам седео пошто је касета исцурила. Онда ме је он потапшао меко по рамену и казао ‘Готово је’.
   Рекао сам преводиоцу да му каже да сам доживео нешто тако узвишено да бих пристао да тог
тренутка уз то појање и скончам. Слушао сам и на Светој Гори најбољег протопсалта, првог појца Свете Горе, оца Дионисија Фирфириса. Упознао нас је наш садашњи владика Хризостом. Срећемо се после три године, а чињеница је да тамо прође на стотине људи дневно и он је са велике удаљености узвикнуо: ‘Павлос’. Ја нисам могао да верујем. Питам оца Хризостома да ли је могуће да ме се он после три године сети и добијем одговор: ‘Могуће. Од онда када сам му рекао да си спрски појац он се свакодневно молио за тебе’."

   извор: www.vreme.com