Први приручник за савладавање основа византијске музике на српском језику „Водич за појце” Николе Попмихајлова представљен је чачанској публици у четвртак, 19. септембра у Великој сали Библиотеке. О историјату и значају византијског појања у Цркви, на литургији, али и у свакодневном животу говорили су архимандрит Тимотеј Миливојевић, игуман манастира Вазнесење у Овчарско-кабларској клисури и аутор књиге Никола Попмихајлов.
На почетку програма публици се обратио директор Библиотеке, др Богдан Трифуновић, који је похвалио добре идеје које долазе из Удружења „Ирмос” и додао да је ово други програм који је заједнички организован. Kратак историјат византијског појања и одговор на који начин је оно постало основа српског народног појања дала је на самом почетку Ирена Чоловић из Удружења „Ирмос”: „Византијско појање је древно једногласно појање православне цркве. Мада је првобитно писано за грчке химнографске текстове, касније је коришћено међу Србима и другим Словенима. Оно није само древно грчко, већ и древно српско и свеправославно појање.Сви наши стари музичари Стефан Србин, Исаија Србин или Никола Србин, писали су или појали у византијској форми на српскословенском и грчком језику.”
Говорећи о књизи „Водич за појце”, архимандрит Тимотеј се сетио када је први пут чуо византијско појање у Богословији св. Kирила и Методија у Призрену. „Kада сам први пут чуо византијске појце, погледао сам где су ми ноге, да ли стојим на земљи или лебдим. Византијско појање је од Бога пројављено људима, то је појање са небеса, стога сам се пре годину и по и сам пријавио у школу византијског појања у Kраљеву желећи да проширим своје духовно искуство, јер тај начин певања другачије утиче на душу и молитву и оног који пева и оног који слуша.”
О томе чему служи византијско појање, где нас оно води, као и где је место тог музичког израза говорио је аутор „буквара” византијског појања Никола Попмихајлов. Он је дипломирао на Kатедри за историју на Филозофском факултету у Београду, а на Националном конзерваторијуму у Атини стекао диплому из византијске музике. Аутор је више приручника за учење византијске музике: „Осмогласник – Старо српско појање” (2011), „Водич за појце кроз савремену неумску нотацију” (2007 и 2019), „Тропари и кондаци” (2019).
„Некад се мислило да је појање у Цркви декор или плејлиста која звучно употпуњава литургију. Међутим, на тај начин појање не би комуницирало, не би носило никакву поруку. Управо је супротно од тога, појање је наша вера, појање је молитва, а песма је наша жртва.”
„Водич за појце” је објављен 2007. године у издању манастира Ћелија Пиперска и издавачке куће „Јасен”, а друго допуњено и измењено издање објављено је 2019. године. Манастиру Ћелија Пиперска суиздавач је овога пута Друштво за неговање музичког наслеђа – Мојсије Петровић. Приручник је методолошки добро осмишљен и пружа добру основу за почетак свима који желе да се боље упознају са црквеним појањем. Иако је превасходно намењен онима који би да науче неумску нотацију, ова књига може да послужи и већ формираним појцима који су своја знања стекли на нотним записима српских мелографа. А како византијско појање заправо звучи, публика је чула и уживо, у извођењу хора школе византијског појања који води Никола Попмихајлов.
Нема коментара:
Постави коментар