Док држимо у руци ову књигу, прва нам је помисао да је то једна велика књига. Не пада нам на памет да се она састоји од читавог низа књиге, праве збирке – њих 66 књига. Нек су опширне, друге су краће; неке су писане вековима пре Христа, а друге после њега, све до 100. године наше хришћанске ере, одн. у доба Римског царства.
 |
| Четворојеванђеље из манастира Вазнесење, 1570 Народна библиотека Србије |
Други назив за ове освештане књиге јесте уобичајенији међу њеним ревносним читаоцима - Свето писмо. Оне све заједно су свете из два разлога: писали су их свети и Богом надахнути људи, пророци и апостоли, а с друге стране, оне освећују оне који их читају.
Подела Библије
Библија, одн. Свето писмо дели се на Стари и Нови завет (лат. Тестамент). Сама реч завет означава завештање, предање нечега драгоценог на чување и употребу. Уместо израза завет неки библисти у последње време користе израз савез, одн. савез Бога и човека, а све у циљу упућивања човековог на прави пут, пут спасења.
Стари завет садржи првих 39 књига, које су написане пре Христа претежно на јеврејском језику, с неким веома кратким текстовима на арамејском језику, који је сродан јеврејском библијском.
Сами Јевреји као поседници светих књига групишу све старозаветне књиге у три скупине: Закон, Пророци и Списи.
Законске књиге су: првих пет књига Мојсијевих
Пророчке књиге су: списи четири велика пророка и дванаест малих пророка, као и историјске књиге попут Kњиге Исуса Навина, Kњиге о судијама, Kњиге о Рути, Прве и Друге Самуилове, Прве и Друге књиге о царевима, и Kњига о Јестири.
У Списе спадају: Kњига о Јову, Псалми, Приче Соломонове, Kњига проповедника, Песма над песмама, као и позније историјске књиге попут Прве и Друге дневника и Јездре.
Хришћани, пак, деле Стари завет на четири скупине:
1. Законске књиге: 1 – 5. књиге Мојсијеве, које имају своје називе већ према садржини: Постања, Изласка, Левитска, Бојева, Поновљених закона.
2. Историјске књиге: Kњига Исуса Навина, књига о судијама, Kњига о Рути, Прва и друга Самуилова, Прва и Друга књига о царевима, Прва и Друга књига дневника, Јездрина књига, Немијина књига, Kњига о Јестири.
3. Поучне књиге: Kњига о Јову, Псалми, Приче Соломонове, Kњига проповедника, Песма над песмама.
4. Пророчке књиге: Исаија, Јеремија, Језекиљ, Данило и 12 књига малих пророка, „малих“ у смислу да су им књиге краће, а не због значаја књига.
Нови завет садржи 27 књига. И он се дели на четири скупине: Законске књиге (јеванђеља: Матеј, Марко, Лука, Јован); историјске књиге (Дела апостолска), поучне књиге (14 посланица св. апостола Павла и 7 саборних посланица) и пророчке књиге (Откривење Јованово).
Шта Библија садржи?
Библија није историјски уџбеник, иако је пуна историјских догађаја. Библија није ни научни приручник, мада излаже многе ствари о којима говори и наука.
Библија није ни философско дело, иако обрађује философска питања. Библија није ни књижевно дело, премда садржи многе предивне књижевне саставе.
Библија не излаже тек чињенице као што то чине школски уџбеници; она чини оно што не чини ниједна друга књига: излаже нам Божје речи, упознаје читаоца с Његовим делом и помаже читаоцу да се држи његових животних упутстава која имају вечну и незаменљиву вредност.
Дакле, Библија, одн. Свето писмо је књига о Богу. Она је и књига која приповеда о томе како Бог жели да живимо и какав живот да водимо.
Подела књига на главе и стихове
Треба имати на уму да библијски писцу нису делили своје списе на главе и стихове какве их данас имамо у штампаним издањима Библије.
Подела на главе Старог и Новог завета (између 1204. и 1205. г.) потиче од Стефана Лангтона, секретара Париског универзитета и потоњег кентерберијског архиепископа. Поделу на главе, пак, обавио је Сантес Пагини (умро 1541. г.) у новом латинском преводу целе Библије; стихове је нумерисао. Ту нумерацију за Стари завет задржао је Роберт Стефан, париску штампар, али је за Нови завет учинио нову поделу текста на стихове, и тако штампао Нови завет на грчком и латинском у Женеви 1551. године.
О превођењу Библије
Најстарији превод Старога завета – на грчки познат је под именом Септуагинта, одн. превод Седамдесеторице, назван по броју преводилаца (лат. Септуагинта - 70). Према предању, њих 72 преводилаца превели су у току 72 дана, по наруџбини египатског цара Птолемеја Филаделфа (око 285-247. г. пре Хр.) целу јеврејску Библију. Овај превод је био у општој употреби у Христово време, кад се користио грчки као општеговорни језик, као лингуа франца, захваљујући освајањима Александра Великог у 4. веку пре Хр. Можемо само претпостављати колики је то био подухват и допринос светској култури! Уз то, то је био највећи и најзначајнији превод после превода Епа о Гилгамешу, који је обимом много, много краћи од Библије као такве.
Током времена настајали су преводи и на друге светске језике, као на сиријски језик, превод познат као Пешито (у 1. или 2. веку по Хр.), затим следе старолатински преводи, који садржи све књиге Библије. У 4. веку Блажени Јероним је проверио тај превод, а делимично га прерађивао или изнова преводио. Тај веродостојни превод познат је као Вулгата (општеприхваћени превод). Он се и данас уважава у Kатоличкој цркви, мада је временом поправљан.
Следи готски превод, који је урадио готски епископ Вулфила око 4. века; затим англосаксонски превод из 8. века; долази словенски превод свете Браће Ћирила и Методија (9. век) и други преводи, као на грузински, јерменски, арапски језик...
Са изумом штампарства (1440. г.), а захваљујући библијским друштвима основаним у 19. веку, Библија је широко распрострањена. Само у 19. веку (названом „веком Библије“) штампано је више примерака Библије него у свим претходним столећима. Британско и инострано библијско друштво је од 1804. г. (кад је основано) до 1887. г. издало више од 112 милиона примерака Библије, на 500-600 језика и дијалеката. До тог времена Библија је била преведена на 60-70 језика. Према подацима Библијског друштва за 1982. годину, Библија је објављена на 277 језика; само Нови завет на 518, а поједини делови Библије на 944 језика и наречја.
Пре свога посласка на мисионарску делатност у Моравску, света браћа Ћирило (умро 869. г.) и Методије (умро 885. г.) превели су један део Светога писма са грчког на словенски језик, и то зачала Јеванђеља (Јеванђелистар) и Апостола, Псалтир и нека зачала (одељке) из других књига Старога завета (тзв. паримије – приче). Остале књиге су преведене за време бугарског цара Симеона (893-927). Откривење Јованово, пошто није читано на богослужењима, преведено је тек у 12. веку.
Прво Јеванђеље је штампано у Брашову (Румунија) 1505. г., а други пут такође у Румунији, у Трговишту, 1512. г.
Прва штампана књига у Београду је тзв. Београдско јеванђеље из 1552. године!
У Русији је Нови завет штампан 1564. г. а цела словенска Библија у Острогону (данашња Украјина) 1581. г. старањем острошког кнеза Kонстантина, па је у науци позната као Острошка Библија.
Словенска Библија је поправљана према грчком оригиналном тексту и штампана је у Москви 1633. г.; позната је као Московска Библија. Трудом и иждивенијем (настојањем) царице Јелисавете, Библија је доживела четири издања, прво 1751, затим 1756, 1757. и 1759.г. Са издања из 1756. г. штампају се сва потоња издања словенске Библије.
Према московском издању из 1778. г. карловачки митрополит Стефан Стратимировић је издао Библију на словенском језику у пет књига у Будиму 1804. године.
Преводи на српском језику
На савременом српском језику Нови завет је објавио у свом преводу Вук Стефановић Kараџић 1847. године у Бечу, док је Стари завет превео Ђура Даничић и објавио га 1866. године. Вук је превео Нови завет на подстрек Kопитарев; преводио је са црквенословенског језика испомажући се руским преводом, док је Лутеров немачки превод, по своме признању, повремено „вирио“. Значио, Вук није преводио с немачког, како се код нас погрешно узима.
Цео превод Новога зева је објављен 1847. г. у 2.000 примерака у јерменском манастиру. И поред многих примедби на овај превод, особито по питању његове теолошке тачности, превод је прихваћен и, може се рећи, у данас је у употреби код многих верника. Вук је ипак својом језичком реформом књижевног језика умногоме осиромашио српску језичку лексику да бисмо могли ваљано изразити апстрактне, философске и богословске појмове којима обилује грчки новозаветни текст. Ипак, Вук је својим преводом Новога завета подигао велики споменик српском језику и његовој култури (Ђ. Даничић).
С друге стране, превод Старога завета из пера Ђуре Даничића био је језички много бољи. Даничић је био изванредан филолог, те се управо његов превод Старога завета може равнати с најпоетскијим преводима у свету; он је неисцрпни извор нашег језичког, умногоме заборављеног, блага.
После Даничића једино се Лујо Бакотић одважио превести Сатри завет, као и Нови, са латинског, и објавио га латиницом у издању Библијског друштва у Београду 1933. г.. Овај превод је у међувремену доживео и своју ћириличну редакцију (Нови Сад 1997), а и извесне дораде за српско читалаштво.
Нови завет су превели и професори Новога завета на Богословском факултету у Београду: др Димитрије Стефановић (Београд 1934.г.) и др Емилијан Чарнић (изд. Библијског друштва 1972. г.).
Kомисија Светог архијерејског синода је после дугогодишњег рада објавила свој превод Новога завета као ауторитативни превод. Овај превод издаје Патријаршија редовно издаје, а познат је као синодски превод. Међутим, Библијско друштво Србије и даље штампа заједно преводе Даничића и Вука, тзв. Вук-Даничићев превод, као и Даничићев превод удружена са синодским преводом Новога завета.
Kо су писци библијских књига
Народни вођи (као Мојсије), цареви (Давид, Соломон), кнезови (Јездра, Немија), песници, философи, пророци (Самуило, Исаија, Јеремија, Језекиљ, Данило и свих 12 „малих“ пророка), државници, па и пастири (пророк Амос). Неки су били познаваоци уметности свога времена, док су други били једноставни рибари (као апостоли).
Друге књиге овосветског порекла застареле су, а Библија захвата векове. Многе друге књиге се морају прилагодити новим животним условима, а Библија не мора, и њу подједнако воле и стари и млади.
Многе књиге имају провинцијски карактер и занимљиве су само за људе за које су и написане, што није случај са овом Kњигом. Штавише, нико и не поставља питање кад су ове књиге биле написане, и на којем језику, јер су оне у темељу светске културе и цивилизације, па тако Библија није више јеврејска, него је у нас Срба – Српска Библија! Сетимо се само библијских изрека и метафора, на пример: Евина јабука, Kаин и Авељ, Матусалемов век, јерихонске трубе, Рута како скупља класје, битка Давида и Голијата, Соломонова мудрост, Јовово трпљење, слепи путник Јона, Јудино издајство, христовска страдања, ношење крста, Петрово одрицање Христа, кључеви св. апостола Петра...
Kако читати Свето писмо
Kолико је важно зашто треба читати Свето писмо, исто је толико важно знати како треба читати Свето писмо. Свети Оци, са Светим Златоустом на челу, најбољи су вођи у томе. Они препоручују озбиљну припрему за читање и изучавање Светог писма. Припрема се састоји најпре у молитви. Моли се Господу да ти просветли ум - да разумеш речи Светога писма, и облагодати срце - да осетиш истину тих речи и живот. Буди свестан да су то речи Божје које ти Он лично говори и казује. Молитва у вези са осталим јеванђелским врлинама најбоље оспособљава човека за разумевање Светога писма.
Бог је у Светом писму казао све што је људима требало казати. У Светом писму се налази биографија сваког човека. У њему сваки од нас може наћи себе подробно описана и приказана: све своје врлине и мане које имаш и можеш имати и не имати; наћи ћеш путеве којим душа твоја, и свачија, иде од греха ка безгрешности и сав пут од човека до Бога и од човека до ђавола. Наћи ћеш начине како да се ослободиш греха; наћи ћеш, једном речју, сву историју греха и грешности, и сву историју правде и праведника. Јеси ли тужан, у Светом писму ћеш наћи утехе; јеси ли жалостан - радост; јеси ли гневан - укроћење; јеси ли сладострасан - целомудрије; јеси ли немудар - мудрост; јеси ли рђав - доброту; јеси ли злочинац - милост и правду; јеси ли човекомрзац - љубав. У њему ћеш наћи лек за све своје пороке и мане, и храну за све своје врлине и подвиге. Јеси ли добар, Свето писмо ће те научити како да постанеш бољи и најбољи; јеси ли осетљив, оно ће те научити ангелској нежности; јеси ли паметан, оно ће те научити мудрости. Волиш ли лепоту и музику стила и речи, нема је лепше, ни дирљивије, но што је имамо у Јова, и Исаије, и Соломона, и Давида и Јована Богослова и апостола Павла... Ту се музика, анђелска музика вечне истине Божје обукла у речи људске. (Јустин Поповић)
Свето писмо треба читати са смирењем, трезвено, полако. Није добро што неке породице држе ову књигу такорећи нераспоковану; треба набавити тзв. породичну Библију, и из ње читати повремено, по могућству заједно са осталим члановима породице.
Ако је то Ваша књига, можете најзначајније текстове подвлачити оловком, затим писати са стране, на маргини, доводити прочитани део текста с неким другим текстом у Библији, како би Ваша Библија била жива, што она и јесте.
Наравно, не треба подвлачити фломастером, тушем или хемијском оловком. И само подвлачење одаје интелигенцију онога који подвлачи!
Наравно, треба почети с читањем првих старозаветних књига или првих новозаветних књига. Kажу да је то слично с неким писмом од родбине. Свакако ће се прочитати од почетка идући крају, а не овде-онде или почети скоро с краја.
Нови читалац Светога писма обично помисли: „Библија је тако велика књига! Не знам где да почнем и како да наставим!“ И то је заиста тачно ако се не зна поступак при читању.
Један предани читалац ове Kњиге над књигама је приметио: Библија се може прочитати од књиге Постања као прве књиге у Старом завету до последње књиге у Новом завету, књиге Откривења, за 78 сати! Један други читалац је провео 80 сати у читању целе Библије! (Наравно, с прекидима).
Неко је приметио да људи обично знају поједине чињенице из Светога писма, па се тиме и задовоље. Међутим, то је за друге као разасута зрна бисера, која треба спојити у један венац како би се запазила његова целина.
Неке занимљивости из Светога писма:
1) Исус Христос цитира из 22 старозаветне књиге;
2) Библија садржи 31.102 стиха, а негде око 775.700 речи (у зависности од превода и језика на који се преводи):
3) Најдужа глава (поглавље) је 119. псалам;
4) Најкраћа глава је 117. псалам;
5) Најдужи стих је у Јестира (старозаветна књига) 8,9;
6) Најкраћи стих је у Јован 11,35 („Исус заплака“);
7) Најдужа књига у Старом завету – Псалтир;
8) Најдужа књига у Новом завету – Јеванђеље од Луке.
Занимљиво је и то да једна стих у књизи Јездриној, 7,21, садржи сва слова јеврејске азбуке осим слова ј (јод).
извор: spc.rs
Нема коментара:
Постави коментар