У овом небеском манастиру
што Црна Гора га зову,
морамо се збијати и звонима дозивати.
И ово живља што рве по њивама
и ливадама, што са три прста сакупља
и кромпир и шљиву и јабуку
и у своје кућерке, у ровове,
уноси да споји данас и сјутра,
да придржи нејач макање
и старог чељадета... све је то
пало на нас... Ово живље
и вуковље што се од сваког зла
уз камење привило, што се
под крстом моли и под
мачем заклиње... све је то
пало на наше руке,
на нашу вјеру и наду.
Нема дана када се Богу не молимо,
кад не појемо за хљеб и здравље,
за кишу на њивама и ливадама,
за мир и слогу међу брдима.
Молимо се за силе невидиме
што над пучином кипе
и са ђаволима се дошаптавају
да нам у куће не уђу,
макање нам подаве и
ланац миродржни раскину.
Молимо се за благу кишу,
за ведро небо и сунчан дан
па да анђели помогну
у берби и у жетви
да утрапимо род
и осигурамо дом.
Ми манастирски синови
склупчали смо се у змијска легла
и појемо за ово посно жилиште,
са душом ангела сиктимо
на сваког ђавола:
на колац,
на левор,
на нож...
Ти знаш, Господе,
да ми нијесмо довели крвника
док преко гора и мора
није нам у њиве ујахао.
А мрско нам је гледати и
мрско нам је рећи да гост
не сједи како се сједи,
не гости се како се гости,
па како га сјести у столовачу,
и поставити у чело трпезе,
витешку здравицу подићи и
подијелити ручак са њим!
А мило ми је добру човјеку
своје парче да дам,
да узмем испред ђетета
само да ми је гост задовољан.
Али не можемо... јадан ми не био,
гледати како од нејачи грабе
и гурају се испод стола.
Ми јесмо, Господе,
небеском вољом донесени и
добром руком за добро задужени,
но зло не мари за добро
па се морамо бити и грдно разговарати,
а тешко нам се кајати и
тешке ријечи присјећати.
За сваки усјев смо призивали кишу,
радовали се сваком извору
да нам се труд напије,
да нам преживи сјеме у њиви
и травка на ливади.
Сунце смо данима чекали
само да нам се очи засијају
да нам се дјеца са потоцима
утркују и надвикују.
А чини нам се, Господе, да
ништа нијесмо бирали но
читав живот нам прође
у орању и морању.
Ми знамо да без твоје помоћи
не би могли преживјети
у овом камењару.
Хвала Теби и Твом науку па сада
знамо да храна није само у хљебу
и у вину, у сувој овчетини
и младој јаретини.
Хвала Теби што си нас призвао
и научио те никад нијесмо гладни
ни голи ни боси ни сиротни.
Ти си, Господе, подучавао
сваког човјека, јунака и рваџију,
држао га за угледна и богата,
чеклију и дочелију,
опремао софру за долазнике
и пролазнике... но си нас, Господе,
и за невољу опремио:
да исучемо мач, потегнемо пушку,
мочугу или карабин... било шта
чиме могаше да се освијетли
Царев Лаз, Вучји До, Фундина
и сваки гроб
три сежња у дубину.
извор: klubmladihpesnika.blogspot.com
Нема коментара:
Постави коментар