Милан Ђокић, ВРАЋЕВШНИЦА

Иза ногоступа Србија тамна шума,
Где вршак копља свитне у тресак.
Помрачење иње стресе у дна безумна:
Ту мудрост неће у бљесак.

Просветљене вазнесе у сан смрзнут,
Мир патњу пришије народу ускомешану,
Закон ко челик с оклопа окрзнут,
Док храм пресветли зида у тихом послушању
У ћутњи приспелој, Радич, велики челник
Храм у красоти сплет мисли снива,
Што светлост укроји и због спаса се дарива…
Народ нам је постао невиделник.

Бели се камен, прст нека укаже
Времена увек биће на ивици силазака,
Реч нека светли – и тамница да нам помаже
Патњама краја нема, молитвама почетака:

Грехотни смо, о Боже, ал сие храм лепи,
У приношенију победоносац Георгије свети
Нек милошћу сачува нас, бојом дах нам укрепи,
Помени јаке, тек и најслабијег се сети

   извор: knjizevniklubkraljevo.blogspot.com