Недеља седамнаеста по Духовима у Храму Светог Саве у Краљеву

Данас се навршило пуних годину дана од како је наш Храм постао дом прелепе Иконе Мајке Божије Тројеручице. Тог 13. октобра 2018. године свечано смо дочекали нашу Заштитницу и Она полако већ постаје препознатљиви символ наше светосавске Цркве. Надамо се да ће нас у годинама и вековима који долазе Она штитити и водити путем ка Царству Божијем.

   Света Архијерејска Литургија којом је началствовао Епископ Јустин је служена у озрачју ликова Светих Јерараха, Пресвете Богородице и Господа – Великог Архијереја. Ови величанствени и топли ликови су током претходног месеца, залагањем протомајстора др Горана Јовића и његовог тима живописаца, изронили са заобљених белих зидова олтарске апсиде и сада се већ у већој мери наслућује како ће изгледати сва красота овога храма када у целости буде завршен. Олтарски простор, уколико се то уопште може рећи, је овим осликавањем добио некакав свечани изглед. Наш дом се изграђује и улепшава и радосни смо због тога. Надамо се да ће са тим преображајем спољног лика наше Цркве упоредо доћи и до унутрашњег преображаја наших срца и умова…
   Владика Јустин је у својој јеванђелској беседи посвећеној чувеној вери Жене Хананејке свима нама поручио да попут ње треба очекивати помоћ од Господа и она ће доћи. У следећим редовима преносимо речи нашега Владике: „Ево нас у првој недељи после велике прославе осамстоте годишњице наше аутокефалности. Аутокефалношћу смо добили прилику да на нашем језику служимо Литургију и да наши свештеници на нашем језику објављују Јеванђеље, да своме роду проповедамо и да се молимо Богу и да у заједници рода нашега изражавамо Истину. Практично смо ушли у прву недељу новог века и идемо ка деветстотој годишњици. У Цркви говоримо само о вековима јер је година само трен. За људски век сто година је велики период и многи их не доживе. Али у Цркви Божијој све је данас, сада, и све је усмерено ка Есхатону, ка Будућем Царству Божијем. И ми који сво овде путници, који смо привремено на земљи и ми полако путујемо ка вечности. Ово живљење се једном мора завршити. Све што је створено има свој крај.
   Данас, у Светом Писму Господ нам преко ове приче открива шта све жели са родом људским. Kако је вешто све испричано и како се у свакој јеванђелској речи крије дубок смисао?! Долази му једна жена Хананејка која није била из Изабраног народа, из народа из кога је Господ дошао. Они су изабрани јер је од њих требало да дође Спаситељ и јер је њима дат Закон Божији. Али, и Јеврејски род, као и сви други, је после давања тих заповести отпао од Бога. салили су теле и кренули да му се клањају као Богу. Овај свет је увек био привлачан. Ненавидник их је обмануо јер људи жуде за узвишеним. Бог је то узвишено припремио за нас, али нам није тек тако дао. Морамо се припремати читавог живота да бисмо могли да препознамо шта је то добро, а шта је зло, шта је истина, а шта је лаж.
   И ево данас Њему долази жена која није од овога рода Изабранога. А Он, кушајући је каже јој да није послан ка њој. Kада му је рекла „Исусе Сине Давидов, помози ми“, Христос се већ тада смиловао, испитујући њену веру, Он јој рече „Ја сам послан само синовима дома Израиљева.“ А, она, препознавши да је Он тај који има власт и силу исцељивати и даље је наставила разговарати са Њим. А разговор са Господом је заправо молитва. Ученици су тада почели да Га моле да се смилује на њу. А Он наставивши да иде даље каже: Не може се хлеб са трпезе узети и бацити псима. А она, замислите, већ Духом Силе просвећена јер је хтела да се њена кћерка уздигне, и да уђе у свет нормалних људи каже: „Господару, Боже, па и пси једу оно што пада са трпезе господара својих“.
   Она је утемељивач новог рода оних који су се определили да врше вољу Божију и који су препознали Обећаног Месију и који су га хтели прихватити и као Бога и као Цара и као Спаситеља. И Господ исцели њену кћер. Е, сад овде има једна врло важна ствар за нас хришћане. Kаже она „да моју кћер много мучи ђаво“. Није дошла кћерка, него она. Често се ми у Цркви мучимо са онима поред нас. Они не осећају где су, у чему греше и мисле да су у праву. А ми који смо ступили у Цркву, ушли у Промисао Божији и којима је понешто јасно видимо да то није добро и да то не води ка спасењу. То личи на добро, има привид доброте, али „није злато све што сија“. Грешимо наравно и ми, нисмо судије, али они грешку прогласе за врлину. Не можемо грех да прогласимо за добро, за врлину, за успех. Не можемо лаж да прогласимо за истину! Не можемо ми у свету да се понашамо као да нам је баш свеједно за свет. Није нам свеједно. Хоћемо да овај свет буде прожет Истином, Правдом, благочешћем, а све што није од тога нам се противи и не само нама, него и Богу и Светитељима и свим угодницима Божијим. Треба се молити за оне покрај нас, попут молитве Жене Хананке.
   Kада паднемо у загрејаности тада нам прилази ненавидник и тада треба да се запитамо где смо погрешили када нам уместо Бога прилази он. Јер супа када је врућа мува јој неће прићи. Тако и ми ако горимо идемо ка Господу – као што Господ каже „Да си студен или врућ? Али ниси. Пошто си бљутав избљуваћу те“. Никада није било лако задобити Царство небеско. Никада! Ни у једном времену. Није довољно да само говоримо: „Господе, Господе“, а да нас баш брига за овај свет. Ми се за овај свет молимо да сви буду једно, да Његова воља на Небу буде и на земљи, да сви будемо браћа међу собом. А браћа смо само ако  једним устима и једним срцем славимо и исповедамо Господа Бога, дивнога у Тројици!
   Нека Господ Бог Силе и Добра буде са нама. Нека нас води, да нам буде јасно оно што читамо и да то спроводимо у дело. Да не буде да се само дивимо подвижницима, мученицима и речима Божијим, него да њихов живот у пракси остваримо. Да сведочимо веру упркос свим нападима демонским. Нека Господ Бог утехе буде са свима нама. Амин!“
   Нама, који смо слушали Владикине речи преостаје да их на делу применимо и да у јединству љубави славимо нашега Господа.

   Ђакон Стефан Милошевски
   извор: eparhija-zicka.rs