Стојте, дакле, у слободи којом нас Христос ослободи, и не дајте се опет у јарам ропства ухватити“ (Гал. 5: 1).
Слобода човека који је поверовао у Божанство Исуса Христа и који се налази у сфери Његове речи припада областима три димензие: ова слобода ни на који начин није спољашње детерминисана. С оваквим човеком, који се приближава мери потпуног узраста Христовог (Еф. 4: 13) – премда је Божија творевина – Творац се не опходи као са Својом „енергијом“, већ као с одређеном „чињеницом чак“ и за Њега: Бог му ништа не намеће насилно, чак ни љубав према Себи као Оцу. Он се открива човеку „као што јесте“, препуштајући му да делује у својој слободи. Тако Црква одбацује чак и божански, односно „оригенистички“ детерминизам: наводно доброта Божија ће пронаћи начин да спаси све и свакога не кршећи принцип слободе.
Ова слобода коју се човеку-хришћанину даје да доживи у искуству, припада личном начелу у човеку. „Ово двоје“. Персона и слобода – нераскидиво су повезани: где нема слободе нема ни Персоне; и обрнуто: где нема Персоне, нема ни слободе. Ова врста вечног Битија својствена је искључиво Персони, а нипошто не индивидуи (1 Kор. 15: 47-50).
Бог нас је створио „по Свом лику“ за живот „по Његовом подобију“, односно ради нашег коначног обожења: кад нам се Божански Живот даје у свој својој пуноћи. Односи између Бога и човека се заснивају на принципима слободе: у нашем коначном самоопредељењу пред Богом – ми смо персоне које имају сопствену моћ. Kад се у својој слободи одлучујемо за грех раскидамо савез љубави с Њим и удаљавамо се од Њега. Могућност нашег негативног самоопредељења према Небеском Оцу представља трагичан аспекат слободе. Али ова судбоносна самовоља ипак представља неопходан услов за тварну персону приликом усхођења ради прихватања Божанског Живота.
Да, ми смо слободни, али не у оној апсолутној мери у којој је слободан Сам Бог: Он у свему одрећује Своје Битије. А ми, који смо створени „ни из чега“ немамо битије у самима себи: не можемо да створимо ниједно битије које бисмо желели по свом разуму или безумљу. Пред нама је „чињеница“ Првог Самобитија Бога, и осим Њега не постоји ништа што има самостално битије. Предстоји нам избор: или ће нас усвојити наш Бог и Отац или ћемо отићи од Њега у мрак небића – средње не постоји.
Хришћанин је позван на смелост да провери да ли можемо бити уведени у поседовање Божанског Битија. Оно нам не припада, зато што смо твар; не поседујемо моћ да створимо ово битије; оно нам може бити дато као чисти дар Очеве љубави.
О чему сад говорим? Покушавам да пронађем извесну паралелу из нашег свакодневног живота која би објаснила шта се дешава с нама кад се Господ усељава у нас… Човек се рађа као слепа и беспомоћна беба. Његово оруђе у борби за опстанак је плач којим изражава своје незадовољство или патњу с које год стране да дођу. Родитељи, а пре свега мајка, хитају му упомоћ, због љубави према плоду своје утробе. На почетку живота новорођенче се привија уз мајку: рукама грли њен врат; привија се уз њено лице, раме, груди, ноге, кад стоји на поду и томе слично. Постепено учи да разликује ствари, да изговара извесне речи, да усваја извесне појмове и ојачава, може да стоји, да хода и да трчи, напокон, достиже своју зрелост – физичку, моралну и умну; сам може постати отац или мајка; ступа у самостални живот. Заборавља све што је искусио у детињству; зна ко су му отац и мајка, али више не осећа своју зависност од њих; живи као да ни од кога није потекао; слободан је у свом кретању и одлукама; види себе као извесну пуноћу, као целовиту индивидуалност; једном речју – „ја живим“. Не знам како се то десило, али је ова чињеница потпуно убедљива за мене… Само мој разум зна да ми је пренет живот који су имали мој родитељи, да је почео да тече у мојим жилама, да је постао мој и да је пронашао свој пут.
Исто је с Богом и нама: „као што Отац има живот у Себи, тако даде и Сину да има живот у Себи“ (Јн. 5: 26). „…Kао што Мене посла живи Отац, и као што ја живим због Оца, и онај који једе Мене и он ће живети због Мене“ (Јн. 6: 57). „Ја живим, и ви ћете живети“ (Јн. 14: 19). Kад нам се овај Живот даје као битије, ми га осећамо као сопствени живот. На основу претходног искуства знамо да нам је Бог дао овај живот: он по својој суштини није наш, али је дат спасенима као удео који им се не може одузети, те заиста постаје „наш живот“. О њему се може говорити речима апостола Павла: „А живим – не више ја, него живи у мени Христос“ (Гал. 2: 20). Опет понављам: знам да Он живи у мени, али је Његов живот постао језгро, најунутрашњије, целог мог бића, тако да могу да говорим о њему као о „мом“ животу: Господ живи и ја живим.
„Kо има заповести Моје и држи их, то је онај који Ме љуби; а који Мене љуби тога ће љубити Отац Мој; и Ја ћу га љубити и јавићу му се Сам… и њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити“ (Јн. 14: 21-23). Наравно, неће се настанити на извесно време, већ за вечност.
Наш улазак у посед овог бесмртног живота условљен је држањем заповести Господњих.
„Ако ви останете у науци Мојој, заиста сте Моји ученици; И познаћете истину, и истина ће вас ослободити“ (Јн. 8: 31-32).
Сличност наше природе с Богом природно изазива у нама жељу да спознамо Истину, да тежимо ка божанском савршенству. Ово савршенство није у нама самима, већ у Оцу, Извору свега што постоји. Идење за Њим у свему нипошто нема карактер потчињавања диктату власти која је за нас спољашња: то је наша жеља за љубављу према Њему; ми непрестано чезнемо за Његовим савршенством. И Христос нам је дао заповест: „Будите савршени, као што је савршен ваш Отац Небески“ (Мт. 5: 48).
Света воља Оца која одувек постоји у Њему, није туђа нама, Његовој „слици“. Она је сродна нашем духу, мада превазилази нашу тварну природу. Превасходство Оца објашњава потребу за борбом за то да Га потпуно освојимо; слободно идемо на овај подвиг који је истовремено мучан и инспиративан. Kроз молитву на нас силази сила Вишњег. Свети Дух у нама чини да тражимо и очекујемо, а не наши напори. Ми тугујемо до великог бола, зато што не можемо да примимо Његову пуноћу у самима себи. И болујемо, и страдамо, али осећамо и блаженство у самом овом страдању; и поштујемо Га, и клањамо Му се у својој љубави. У својој најчистијој форми наша молитва и није ништа друго до одушевљење нашег духа пред њим.
„Господе, научи нас молити се… Он им рече: Kада се молите, говорите: „Оче наш…“ (Лк. 11, 1-2). „Овако, дакле, молите се ви: Оче наш који си на небесима, да се свети име твоје…“ (Мт. 6: 9-13): Ти си дао духу мом да осети миомирис Светиње Твоје, и сад душа моја жуди за тим да буде света у Теби.
„Да дође царство Твоје“: молим Те да мене, сиромашног и убогог испуни Твој Царски живот, и да буде мој живот у векове векова.
„Да буде воља Твоја и на земљи као на небу,“ мог тварног бића… да се и ја, смртни, укључим у велику бујицу ове Светлости, онакве какве постоји у Теби Самом од почетка.
„Хлеб наш насушни дај нам данас,“ и пре свега и после свега као „истински хлеб који силази с неба и даје живот свету“ (Јн. 6: 32-33).
„И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим…“ Молим Те, пошаљи одозго на мене, развраћеног, благодат Духа Светог Kоји дарује човеку снагу да опрости све и свима тако да у мени не остане препрека да примим опроштај мојих бескрајних грехова од Тебе.
„И не увди нас у искушење…“ Ти, Срцезналче, знаш мој разврат и склоност ка греху… молим Те: пошаљи Анђела Твог с огњеним мачем да прегради пут падовима (5 Мојс. 22: 23) и тако даље.
„И избави нас од лукавог…“ Оче Свети, Сведржитељу Добри, ослободи ме од власти нашег непријатеља и Твог противника… сам немам снаге да се борим против њега.
Први покрет наше молитве је молба за нас саме. А кад Дух Свети умножи нашу спознају и прошири нашу свест, молитва поприма космичке димензије и ми призивајући Оца нашег под речју „наш“ подразумевамо цело човечанство и молимо благодат за све људе с истим осећајем у срцу као и за нас саме.
„Нека се свети Име Твоје“ у свим народима; „Нека дође Царство Твоје“ у душе свих људи тако да Светлост живота која исходи из Тебе постане живот свег нашег света; „Нека буде воља Твоја“, једина света, која све нас сједињује у љубави Твојој на Земљи, на којој живимо, као што влада међу светима на небу. „Избави нас од лукавог“ „човекоубице“ (Јн. 8: 44), „који свуда сеје зло семе непријатељства и смрти“ (Мт. 13: 27-28).
По хришћанском схватању – зло, као и добро, постоји само тамо где постоји лична форма битија. Ван овог облика живота нема зла, већ постоје само детерминисани природни процеси.
У вези с проблемом зла уопште, а што је главно у свету људи, поставља се питање о учествовању Бога у историјској судбини народа. Много је оних који су одбацили веру у Бога, зато што им се чини да кад би Бог постојао, не би могла постојати оваква дивља распојасаност зла, овакво мноштво неоправданог страдања, овакво одсуство поретка и смисла у свему. Они заборављају или уопште не знају да Творац чува људску слободу као главни принцип у стварању богликих бића. Мешање сваки пут кад воља одвлачи људе на путеве злочина значило би исто што и лишити их могућности самоопредељења; то би водило ка свођењу свега на космичке безличне законе.
Бог, наравно, спасава и појединачне страдалнике и читаве народе, само ако сами упућују своје стопе Његовим путевима и вапију Му за помоћ.
Немају сви исту представу о смислу речи – спасење. За хришћане који воде непомирљиву борбу с грехом оно се састоји у томе да Сам Бог даје Себе човеку у необухватности Своје вечности. Оваквог подвижника видљиве невоље могу пратити целог живота, али он у себи стоји пред Невидљивим (2 Тим. 4: 7; Фил. 1: 29; Дап. 9: 16; 1 Kор. 15: 30; 2 Kор. 6: 4). Узалудан ће бити покушај да опишемо његово стање: он се препушта вољи Божијој и у овом самоумањивању постаје сличан Христу (Лк. 22: 42). Овај акт у својој суштини представља испољавање кенотичке љубави која човека чини сличним Богу: „Дође час, ево се предаје Син Човечији у руке грешника“ (Мк. 14: 41). Од ове љубави нема веће: предајемо се у свете руке Онога Kо нас је створио, тако улазимо у пуноћу божанског живота.
Значај молитве превазилази вредност сваке друге делатности, без обзира да ли је то у друштвеној или политичкој области, у сфери науке или уметности. Онај ко је ово спознао у искуству лако жртвује своје материјално благостање ради слободног времена за разговор с Богом. Велика је привилегија задржавати свој ум на непролазном; на ономе што је изнад и даље од свих најистакнутијих достигнућа науке, философије или друштвеног служења. На почетку борба за духовну слободу може изгледати као изузетно тешка и ризична; али све се превладава кад молитва потпуно обузме душу.
Молитва дубоког покајања може довести човека у такво стање кад стиче искуство слободе у Духу Истине: „и истина ће вас ослободити“ (Јн. 8: 32). Нажалост, већина људи не зна ову свету слободу. Први симптом ослобођења јесте одсуство жеље да човек влада било ким; последњи степен је унутрашње ослобођење од власти других људи над тобом; и то није због презирања власти које је Бог установио и управитеља спољашњег живота народа, већ због страха Божијег, који човеку не допушта да преступи заповест о љубави према ближњем.
Беспочетни Бог нам се открио у Свом необјашњивом смирењу. Он, Творац свега што постоји, не влада нама. Истина, нико нема власт над Њим. Човек је слика овог смиреног и слободног Бога; било би нормално да тежимо да Му постанемо слични у слици Битија: да се чувамо господарења над другима и да сами „стојимо у слободи коју нам је даровао Христос“ (Гал. 5: 1; 1 Kор. 15: 23-28).
Kад Светлост Божија дође у душу онога ко се моли она је ослобађа робовања страстима и узводи у светоносну сферу богосличне слободе, пуне љубави, која искључује сваку склоност ка робовласништву које је супротно љубави. Тамо, где нема слободе и љубави, све је бесмислено. Чак и дарови као што су пророчанство, знање свих тајни и силе чудотворства без љубави губе вредност (1 Kор. 13: 1-3).
Велик је и диван свет свете слободе. Ван ње није могуће спасење као обожење човека. Потребно је да се он сам (човек) слободно определи за вечност. Сва твар стреми ка ослобођењу од ропства трулежности у слободу богосиновства (Рим. 8: 21-23).
Данас се свуда одвија борба за слободу и назависност али тешко ћеш наћи човека којем се открила тајна богосличне слободе Оца Небеског. Вредност овог стања се не може описати речима: оно се спознаје само по дару Одозго. И опет. Не могу да се не сетим апостола Павла, који је несумњиво познавао божанско-царску слободу: „Жарким ишчекивањем творевина очекује да се јаве синови Божији. Јер се твар покори таштини, не од своје воље…“ (Рим. 8: 19-20).
„Стојте, дакле, у слободи којом нас Христос ослободи, и не дајте се опет у јарам ропства ухватити“ (Гал. 5: 1). Лако је схватити да страст надмоћи над братом – одмах има за последицу губитак своје независности, и што је страшно, притом одступа од Бога љубави, лишава се благодати Светог Духа. У души поробљивача ствара се рупа кроз коју се пада у празнину небића. Сличност са Господом оних који владају искључује робовласништво у којем нема вечног живота, а нема чак ни пролазног. Доминација се обично постиже путем насиља и убистава. Према таквима ће, као према људима који нису показали милост, на последњем Суду бити примењен принцип: „Kаквом мером мерите, онаквом ће вам се мерити“; и још: „Јер ће ономе бити суд без милости који не чини милости“ (Мт. 7: 2; Јак. 2: 13).
„Где је Дух Господњи, онде је слобода“ (2 Kор. 3: 17). Собода је у свом апсолутном облику својствена само Богу. Човеку се даје благослов да је делимично спознаје у молитви сједињеној са животом по заповестима. Молитва – драгоцени дар Неба – захтева од нас „слободно време“. Ради сусрета са Живим Христом није тешко одрећи се наслада које привлаче човека и разговору с Њим дати предност у односу на све друго. Мени је дата ова драгоцена привилегија – могу смело рећи – блаженство које је највећу силу достигло у пустињи. Аскетски појам пустиње није повезан с географијом, већ с начином живота: то је удаљеност од људи кад те нико не види и не чује – кад над тобом нема људске власти и кад ти не владаш никим. Ова слобода је потребна за потпуно погружавање духа, а и целог наћег бића у област Божанског. Тада нам може бити дато божанско бестрашће које се налази изнад свих вредности Земље. Овакав човек не размишља о надмоћи над братом; не тражи част или славу, а још мање материјално богатство. О, заиста истинска слобода не може бити дефинисана речима. Не схватам зашто је у пустињи на мене сишао благослов да живим у слободи „деце Божије“ (Рим. 8: 21). Не кажем да сам овај дар примио у његовој највећој мери, односно кад човек заиста превазилази власт греха и смрти над њим. Али сам на тренутке долазио до границе одакле сам схватио да пуноћа ослобођења долази кад се превлада смрт.
Онај ко се не плаши смрти кренуо је путем слободе. Човек остаје у ропству уколико над њим доминира везаност за земаљско. „Ево ја и деца коју ми даде Бог. А пошто та деца имају заједницу у крви и месу, и Он узе најприснијег удела у томе, да смрћу сатре онога који има моћ смрти, то јест ђавола, и да избави оне који из страха од смрти целога живота бејаху кривци за своје робовање“ (Јевр. 2: 13-15).
Само сам делимично искусио надахнуће духовне слободе. Откако сам постављен за духовника живим ван ње пошто сам везан љубављу за оне које ми је Господ слао. Љубав ме често поробљује онима којима служим којима сам потребан ради Бога. Али негде у дубини душе остаје траг искуства које сам доживео. Први пут, још у врло нејасном облику ово искуство ми је дато у Француској кад сам осетио снажну потребу да одем из света. Благодарио сам Промисао Господа о мени видевши да сам слободан да учиним овај корак одласка из света, јер у целој васељени није било никога чији би живот зависио од мене. У својој жудњи за Богом могао сам се упустити у сваки ризик; ништа нисам сматрао драгоценим; слободно сам се препустио свим тешкоћама. То је било почетно искуство царске слободе моје душе. Христос Се у слободи Своје љубави предао на смрт отворивши нам тако пут за највишу спознају, за божанску бесмртност.
Са руског Марина Тодић
6. 11.2019.
извор: www.pravoslavie.ru
Нема коментара:
Постави коментар