Књига "Не бој се само веруј" представља двадесет и једну беседу о параболама из Старог и Новог Завета. Отац Андреј Ткачов, будући талентован књижевник, и искусан духовник, приближава читаоцу, смисао библијских парабола кроз савремену конструкцију текста. На тај начин, отац Андреј сабира и сажима јеванђељску истину, науку светих отаца, са својом дугогодишњом пастриском праксом, и сублимира их у збирку проповеди, о Библији, о Богу, о вери и месту религије у савременом свету. Читајући књигу „Не бој се, само веруј“, читалац стиче утисак да је свака беседа упућена управо њему. Тако нас отац Андреј подсећа, и скреће пажњу, између осталог, и на значај Библије као свете књиге, на значај њеног пажљивог и посвећеног ишчитавања, на силу молитве, смирења и покајања, на то шта је Воља Божија о нама, и колико је роптање против исте штетно. Уједно, улива нам снагу и љубав за веру у Бога, у добро, и изнова и изнова понавља оно што савремени хришћанин све чешће заборавља, да је све могуће ономе који верује.
***
Шта је то рај? Kакав је био човек у рају? Да ли у нашем садашњем животу постоје стања која би могла да нам дају представу о рају?
Драги пријатељи, вероватно знате да је створени човек имао за свој живот једно слатко место. Место где је све било лепо, где је све цветало. Жене, обратите пажњу, на пример, на декорацију својих стољњака: најпре су то цветићи. На принтове на завесама: тамо су највероватније цветићи или листићи. И на шаре на одећи; на хаљинама, огртачима: тамо су, највероватније, цветићи, туфнице, и разноразни листићи. Генерално, обратите пажњу на декорацију која нас окружује, и на све чиме се украшава људски живот: свугде цртамо листиће и цветиће. То нас подсећа да је испрва требало да живимо у врту. Мислим да чак и евенки, чукчи, камчадали, који проводе по девет месеци у години у снегу и само ретко-ретко кад примете каква трава ниче из земље, осликавају, наравно, своје бунде и кожне капуте јеленима, али осликавају, вероватно, и цветићима и листићима. Јер је човеку природно да живи међу цветићима и листићима — створен је у рају и створен је за рај.
Човек је живео у рају. Не сећам чије су ове тако чудесно лепе речи: „ Адам је био у рају, и у Адаму је био рај“. То јест, не смемо живети у рају спољашње, и да се унутар себе налазимо у аду— да завидимо и мрзимо. Немогуће је бити у рају споља, а унутра се копрцати у паклу: потребно је да и споља и унутра буде рај. То је врло важна ствар. Адам је био у рају.
Постоји још неколико стања која нам дају могућност да делимично спознамо, осетимо предукус тадашњег пребивања наших праотаца — праотаца и прамајки — у рају. То је детињство: царство невиности, царство без казни, некажњиво, царство безбрижно. Од тебе се ништа не тражи, хране те, носе на рукама, љубе, мазе по глави, облаче и ти апсолутно ни на шта не утичеш и ничега се не бојиш. Само да је мама ту. Kада је нема, ти: „Мама, мама!“ — паника настаје онда када поред нису они који те воле. А иначе, у принципу само: „Хоћу ово, хоћу оно“ — теби ће дати све што тражиш. Све што ти је потребно, даће ти: обући ће те, окупати, сместити у кревет, пољубити, прошетати, још једном нахранити, у свему ти удовољити.. Детињство у нормалној породици је нека копија невиности, такве безбрижности, јер још увек ни за шта не одговараш.. И ако тада почињеш да грешиш, а то већ знамо по паду. Дечије искуство греха — то је већ искуство изласка из раја. А пребивање у рају, заштићеност, нега и комфор таквог живота — то је заиста искуство неког малог раја у нормалној породици. Несрећа је и туга, када је човек лишен тог раја, када живи у дому за незбринуту децу, међу грубим васпитачима, када се старији пријатељи над њим иживљавају, када су влажне простирке и хладна пшенична каша, — то је, наравно, већ кошмар. Али тамо где је нормално детињство, тамо постоји неки осећај раја.
Уз то, Адама и Еву је Бог венчао у рају. Ева тада још није имала име, она је била само жена: „иша“. „Иш“ — муж, „иша“ — жена. Али муж је имао име, дато од Бога. Зато је већ муж назвао своју жену „Хава“ — „живот“, — када му је родила прво дете. Значи, када се венчавају људи, тада они као да улазе у кожу Адама и Еве. Они који су у браку, муж и жена, младожења и млада, жених и невеста, у суштини, налазе се у рају и добијају благослов на супружнички живот исто онако и оним речима којима је Господ Бог благословио првог човека и његову жену да владају земљом, да се размножавају и на даљи живот у царском достојанству на земљи.
Дакле, два стања нас подсећају на рај — најмање два: то је искуство срећног детињства — заштићеног, ситог, без бомби, без рата, без насиља — и искуство љубави под венцем на венчању у храму.
По свој прилици, о рају нам говори уметност, јер је Адам био, без сумње, генијалан. Он је музикално било генијалнији од Моцарта, и архитектонски од Растрелија, и математички генијалнији од било ког математичара, а ако бисмо му дали у руке шах, био би бољи од Ласкера и Алехина. Он је био генијалан, имао је чист ум. Знао је Бога, слушао је Његов глас. Сваки разговор са Богом, свака уметност, свако познање света који нас окружује и радост за тај свет док га спознајемо — и то је неки повратак у рај. Зато је наука — та позитивна радозналост, молитва и богопознање — то је повратак човека у рај. До греховног пада, наравно, јер ако се вратимо после пада у рај, мораћемо да плачемо. Адам је проплакао много столећа, због себе и жене. Зато Силуан Атонски говори да је Адамов плач природно стање човека, који је схватио,шта чини грех, какав се кошмар рађа због греха. Али оно невино рајско стање може у човеку да се поново роди ако се налази тамо где је што мање трагова људских руку.
Руке човечије увек носе печат греховне делатности. Интересантно је да су се Божији храмови градили од неотесаног камена, то јест каменорезац није тесао камен, није требало да површина буде глатка, већ да се сачува нека природна грубоћа камена, да људска рука не би обрађивала Божију творевину. То је врло важно, јер се Бог може осетити тамо где нема дела људских руку. У планинама боље осећаш Божије присуство него у граду. Или, на пример, на обали реке и мора Бога осећаш боље него, ја се извињавам, у позоришту или продавници. Или у шуми — није важно да ли цвета у пролеће или јој лишће опада у јесен, да ли је у зеленилу или у снегу. Осећаш Бога у храму боље него што Га осећаш, да кажемо, док улазиш или излазиш из метроа. Тамо где нема руку човечијих, тамо где нема људског метежа, а има Божије, — тамо такође постоји могућност да се осети рука Ствараоца и, по суштини, да се врати у рај на кратко, макар на тренутак, макар на пола минута.
Дакле: детињство, супружништво, природа, стваралаштво и молитва — то су неке тачке ослонца у којима човек може да осети шта је било у рају, а шта је било даровано, шта смо тако брзо изгубили. Јер, човек није дуго био у рају, врло брзо га је изгубио — није успео да се реализује, није успео да се развије. Он је, на пример, добио благослов на брак у рају, али га је реализовао већ изван оквира раја. Сагрешили — испали из раја и тек тада родили децу. А благослов на рођење деце добили су у рају, и све је могло бити другачије, да су успели да се расплоде у рају, размноже, роде и васпитају децу и даље да живе. Али нису успели — успели су да преваре, да сагреше и зато су већ иза рајских оквира испунили Божији благослов. Зато ми можемо само делимично осетити, наравно, само делимично — сладост рајског живота.
Да поновим: детињство, брак, молитва, уметност, уживање у природи. Не знам шта још можемо додати. Вероватно да бисмо могли додати још нешто, али ту већ употребите сопствену креативну снагу, фантазију и уобразиљу. Али ми можемо — можемо! — да осетимо да би живот могао бити другачије изграђен и све би могло бити другачије. Знате, то је као када разбијете сасуд: „Ах!“ „А срећа је била тако могућа!“ — говори Оњегин на крају познатог дела, када му је љубав исклизнула из руку. И заиста, исклизнула је из руку људских сасвим друга реалност, и само по остатку укуса, по деловима, могуће је обновити неки осећај онога што смо имали и шта смо изгубили.
Изгубили су потпуно блаженство, изгубили могућност вечног стваралаштва, изгубили могућност вечне радости и труда без греха. Молим вас да размислите о томе, са ове тачке гледишта, да бисмо схватили ко смо, зашто ми, шта нас чека и шта смо изгубили. То је врло важно да би смо се смирили и завапили Господу.
Протојереј Андреј Ткачов
Са руског Ива Бендеља
1.11.2019.
извор: www.pravoslavie.ru
Нема коментара:
Постави коментар