Храмовна слава никољске обитељи прослављена је Светом Архијерејском Литургијом којом је началствовао Епископ жички Г. Јустин уз саслужење игумана Манастира Вазнесење архимандрита Тимотеја (Миливојевића) и протођакона Александра Грујовића.
Тако су се и родитељи Николајеви молили Господу да им подари наследника и Господ је ту молитву услишио. Ипак, родитељи убрзо намислише да посвете Николаја Господу, да то буде њихово уздарје јер их је Господ услишио. Прве кораке у духовном животу, Николај је начинио код свог стрица Николаја Епископа патарског. Они су били из Патаре, места где је хришћанство било у повоју.
Николај постаје прво свештеник у Патари. Толико се уподобио Човекољупцу Христу да је у своме животу читаво Јеванђеље испунио. Све врлине Христове је уткао у себе и више није живео он него Христос у њему. И највеће чудо, када су му се родитељи упокојили он је раздао целокупно своје имање, које није било мало. И помагао је многима невољнима. Постао је човек без материјалне подршке и једина његова подршка је био Господ Бог.
Трудећи се као свештеник намисли да се још више посвети духовном животу. Али Господ му рече: Хајде у свет и спасавај народ у свету, то ће бити твој подвиг. И замонаши се у манастиру који је саздао његов стриц и постаде епископ у Мири ликијској. Сав његов подвиг и труд био је како да помогне ближњем, ништа за себе стицао није. А његове молитве, његова љубав, његова вера у Христа граничила се са вером светих праотаца Авраама, Исаака и многих других који су за Господа све дали, а ништа нису претпостављали Господу Богу. Постао је изабрани сасуд Духа Светога и као такав, кажу да је још за живота светлео, као што је Мојсеј Боговидац имао светлост где год би се појавио. Из његових очију цела је глава светлела, тако га описују у житију. Ако читамо и ако се вратимо у то време можемо замислити како је то било.
Свети Николај је присаједињен вечности у Богу. Он и данас као жив плови морима, ходи са путницима на небу, на земљи, на води, свуда где род људски потребује помоћ. Он је присутан, јер му је ту моћ дао Господ Бог зато што Господ Бог који васкрсава, који чини чудеса.
Од свега што је Свети Николај учинио треба издвојити то да је он будући богат све оставио. Није рекао себи: Да оставим ја нешто мало, можда ће ми затребати у животу, од свог имања поделићу велики део сиромасима, а оставићу за себе мало да имам за старост. Не. Раздао је све, а остао уз Господа. То је равно чуду као када је Господ васкрсао мртве, огромно чудо. Замислите каква љубав, каква вера, нада треба да постоји у човеку да се он толико узда у Господа да му ништа овоземаљско не треба. То је највећа врлина. Да би човек могао то да испуни потребно је да потпуно очисти своју душу од свих земаљских жеља и хтења, да припреми себе за Господа кроз подвиг, молитву и пост. Изузетну ревност Свети Николај је показао на Првом Васељенском Сабору када је устао против Аријевог погрешног учења.
Kада примимо Господа, ма шта нам чинили, ништа не треба да се бојимо, јер је Он победио свет. Ми чекамо да нас Господ помилује кроз трпљење за љубав, за неосуђивање. Треба да живимо Црквом и у Цркви Духом Светим, да опонашамо Господа Христа. Често нас стихије овог света запљусну, па се уплашимо и мислимо да нас је Господ оставио. Ипак, не треба да се варамо, све је у промисли Божијој. Исправимо прво себе у истинитој вери и све ће нам добро бити.
Епископ Јустин је у својој беседи честитао славу игуманији Јелисавети са сестрама, као и свима који славе данас Светог Николаја. Након Свете Литургије сестринство манастира уготовило је трпезу љубави на којој се присутнима обратио архимандрит Тимотеј. Поучио је верни народ да треба да следујемо примеру Светог Николаја и да за почетак од свога вишка дајемо потребитима.
Чтец Филип Нешковић
извор: eparhija-zicka.rs
Нема коментара:
Постави коментар