Свети владика Николај, Беседа о томе како је све добро што је од Бога

1. Света великомученица Варвара. Отац ове славне следбенице Христове, која се од раних лета уневести Христу, по имену Диоскор, беше знаменит положајем и богатством у граду Илиопољу Мисирском, а у вери незнабожац. Своју ћерку јединицу, мудру умом и красну ликом, затвори Диоскор у кулу високу, окружи је свим угодностима, даде јој слушкиње на службу, постави идоле за клањање, сазида јој купатило с два прозора. Посматрајући кроз прозор куле земљу доле и звездано небо горе, Варвари се отвори ум благодаћу Божјом, те познаде јединог истинитог Бога Творца, иако немаде никога од људи за учитеља у томе. А када се њен отац једном удаљи из града, она изиђе из куле и, по Божјем Промислу, срете се с неким хришћанкама, које јој јавише истину вере Христове. Срце се Варварино распламти љубављу према Христу Господу. Она нареди, те се просече и трећи прозор на купатилу, да три прозора буду символом Свете Тројице; на једној стени у купатилу прстом нацрта крст и крст се удуби у камен као гвожђем урезан; из њене стопе на поду купатила прокључа извор воде, која доцније многима причини исцељење од болести. Узнав Диоскор веру своје ћерке, изби је сурово, истера из куле и појури за њом да је убије. Стена се једна раступи и сакри Варвару од суровог оца. Kада се поново јави, отац је одведе началнику Мартијану, коме предаде ћерку на мучење. Невину Варвару разденуше и шибаху, док јој цело тело не би покривено крвљу и ранама. У тамници јави јој се сам Господ с ангелима и исцели је. Видевши то, нека жена Јулијанија, и сама пожели мучеништва. И беху обе страшно мучене и с поругом по граду вођене. Одсекоше им груди женске, и крв многа из њих истече. Најзад их изведоше на губилиште, где сам отац закла ћерку своју, а војници Јулијанију. Тога истог дана удари гром у кућу Диоскорову и уби и њега и Мартијана. Пострада света Варвара 306. године. Мошти јој се чудотворне налазе у Kијеву. Прослављена у Царству Христовоме, она се много пута јављала до дана данашњега, понекад сама, понекад у пратњи Пресвете Богородице.

2. Свети Јован Дамаскин. Најпре први министар калифа Абдалмелеха, а потом монах у манастиру Светог Саве Освећеног. Због ватреног заступања иконопоштовања у време иконоборног цара Лава Исаврјанина, оклеветан би Јован од овога цара код калифа, који му одсече десну руку. Он припаде на молитву пред иконом Пресвете Богородице, и рука му се састави и зарасте чудесно. Видећи то чудо, калиф се раскаја, но Јован не хте више остати код њега као великаш, него се повуче у манастир, где беше од почетка узор монасима у смерности, послушности и свима прописаним подвизима монашким. Испевао посмртне песме, саставио Октоих, Ирмологију, Месецослов, Kанон пасхални, и написао многа богословска дела, с надахнућем и дубином. Велики као монах, и као песник, и као богослов, и као војник истине Христове, Дамаскин се рачуна у велике Оце Цркве. Упокојио се мирно око 776. године у стотину четвртој години свога живота.

3. Свети Генадије, архиепископ новгородски. Знаменит писац, поборник истине и страдалник за истину Христову. Сабрао растурене књиге Светога Писма уједно и саставио кључ пасхални за пет стотина тридесет две године унапред. Упокојио се у Господу 1505. године. Чудотворне му мошти у Чудовом манастиру у Москви.

О чудесна трубо вере православне.
О монаше славни обитељи славне,
Јоване песниче, вере поборниче,
За иконе свете свети страдалниче,
Прослављен си сада, прослављачу Бога.
Бесмртан – трубачу живота вечнога.
Ради живог Христа свет си оставио,
Понижењем себе већма прославио.
Примио си на се испосничке узе,
Небеске си тајне видео кроз сузе:
Чудеса си стварао молитвом и вером,
Разговор си имао са Богоматером.
Kо је могао боље веру изложити?
Kо ли слађом песмом Бога прославити?
Нико ко ти харфо вечите истине,
Нико ко ти, славни оче Дамаскине.
О уздигни и сад твоја уста чиста,
И умоли за нас Живодавца Христа,
Да Његова милост до смрти нас прати
Да можемо Њега тобом прослављати.

   РАСУЂИВАЊЕ

   Послушност са смерношћу основ је духовног живота, основ спасења, основ и свеколиког устројства Цркве Божје. Велики Јован Дамаскин, велики у свему доброме, оставио је као монах дубок траг у историји Цркве својим изванредним примером послушности и смерности. Његов старац, духовни отац, кушајући га једнога дана, уручи му исплетене котарице и нареди да их носи чак у Дамаск и тамо прода. Одреди старац котарицама врло високу цену мислећи да их Јован по ту цену неће моћи продати, него да ће их морати вратити. Јован је, дакле, требало прво, да иде на далек пут, друго, да иде као бедни монах у град, где је он некада био најмоћнији човек после цара, треће, да тражи за котарице цену смешно високу, и четврто, да ако котарице не прода, бадава учини огроман пут тамо и натраг. Тим начином хтео је старац да искуша и послушност и смерност и стрпљење свога славног ученика. Јован се поклони старцу ћутке, и без икакве примедбе узе котарице и крете на пут. Стигавши у Дамаск, он је стао на пијац и чекао купца. Kада је заинтересованим пролазницима рекао цену своје робе, они су му се насмејали и наругали као безумноме. Цео дан је стајао и цео дан је био изложен подсмеху и порузи. Но Бог, који све види, не остави стрпљивога слугу Свога. Неки грађанин прође и загледа се у Јована. И мада Јован беше у бедној раси монашкој, и у лицу од поста исушен и ублеђен, познаде тај грађанин у њему негдашњега великаша и првог министра царског, код кога он беше у служби. Познаде и Јован њега, но и један и други ступише у погодбу као непознати. Иако Јован рече превелику цену котарицама, грађанин купи и плати без речи сећајући се добра, које му некад Дамаскин учини. Kао победник врати се Јован свети у манастир ликујући и донесе радост старцу своме.

   СОЗЕРЦАЊЕ

   Да созерцавам греховни пад Адама и Еве и то:

1. како Адам и Ева згрешивши, сакрише се од Бога,
2. како чувши глас Божји, побегоше и сакрише се међу дрвећем, како и сад сваки грех удаљава од Бога,
3. како грешник чујући глас Божји, кроз савест крије се под бесловесну природу.

   Беседа о томе како је све добро што је од Бога

   И видје Бог да је добро. (Постања 1,4,10,12,18,21,25)

   Од доброга Творца, браћо само су добра дела и могла произаћи. Нека затворе, дакле, уста сви они који говоре, да је од Бога произашло добро и зло. После свакога Свога дела Бог сам тврди, да је добро. Шест пута Он понавља, да је добро оно што је Он сазидао; па најзад и седми пут, када је све у целини размотрио, изрекао је Своју оцену, да све што је сазидао беше добро веома (ст.31). Укупно, дакле, седам пута понавља Он, да је све добро што је Његовом вољом светом постало. Није ли велико чудо, како су неки људи могли изаћи са безбожним тврђењем, као да је од Бога подједнако произашло и добро и зло? Бог као да је знао, да ће се на Њега бацати – или боље рећи кроз векове бацати – овакве клевете, па је унапред, за сва времена и сва покољења, дао одбрану своју, и то поновио је седам пута. Зло је од греха, а у Богу нема греха. Бог, дакле, не може чинити зло. Он се назива Свемогућим зато што је моћан учинити свако добро. Опаки и наопаки су тумачи Бога они, тврде, да се Бог назива Свемогућим зато што може чинити и добро и зло. Бог је извор добра, ничим непомућен, и од Њега не може произаћи ништа што је добру супротно. А јасно је за сваког нормалног човека, да је зло супротно добру. Знајте, браћо, да о двојству у Богу, у вечном извору добра, говоре они, у којима се самим налази двојство од добра и зла. А сви они, који љубе добро, и иду путем добра, и теже ка добру, имају јасно откровење унутра у себи, да је Бог добро, и само добро.
О Боже наш, Створитељу наш, Ти си Творац сваког добра, и сва су дела Твоја веома добра. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Епископ Николај, Охридски пролог, Глас цркве, Шабац, 2013.