У Недељу Светих Отаца, 5. јануара 2020. године у параклису Светог Николаја Жичког, у Духовном центру, Свету Архијерејску Литургију, служио је Епископ жички Г. Г. Јустин. Преосвећеном Владици саслуживали су протојереј-ставрофор Ненад Илић, архијерејски намесник жички, јереј Владимир Јовановић, управник Духовног центра, и протођакон Александар Грујовић. Литургији су присуствовали и протојереј-ставрофор Јован Ђорем, старешина цркве Свете Тројице и ђакон Милутин Балтић. Параклис и суседне просторије били су испуњени верујућим народом.
„Чули смо данас родослов Господа нашега и Спаситеља Исуса Христа по телу. Све је записано, читава генеалогија. Све што је потребно да човек сазна и да се увери да Господ Христос није привиђење, није измишљена личност као што многи говоре, него да се испуни Писмо како је Господ рекао: ′Ето девојка ће зачети и родиће сина и наденуће му име Емануил, што значи: с нама Бог′. И ми се налазимо у предвечерје највећег догађаја у роду људском – Рођења Господа и Спаситеља, истинитога Човека и истинитога Бога, Богочовека Христа, малога Бога, Богића или Божића. Он се рађа, прима наше тело осим греха да би грехе људске, грехе наше, Он опрао на крсту и при своме Вазнесењу прославио човека. Дакле, све што је чинио, чинио је да нас људе, пале, посрнуле, поново врати у достојанство, јер човек је био назначен да буде сатворац Божији, да са Богом ствара и саображава овај свет у складу са речима Божијим.”
Даље је Преосвећени говорио о паду људи у грех још од Адама и Еве и о Божијој милости која се очитује: „Не речима, заповестима, указима, него шаље Сина Свога Јединородног који је у наручју Његовом, да сиђе у нашу таму, да нас избави.”
Имајући у виду важност не само празника, него и места на коме је било ово свештено сабрање, али и искушења кроз која пролази Црква Владика Јустин је додао: „Данас су велики догађаји. Први догађај је недеља пред Божић, коју у народу зову Оци. Претходна је недеља Материце, а пре ње Детинци. Све је то народно веровање, народни обичаји који су утемељени на заједници, на породици и имају упориште у Цркви. Још један велики догађај је што се налазимо у дому великог светитеља и угодника Божијег – Светога Николаја Жичког. То је још једна велика радост за нас који смо имали ту прилику да се саберемо овде, баш на овоме месту. Да се припремимо што боље да дочекамо Рођење Христово. Али као што човек, живећи у свету, увек има неке тешкоће и искушења, баш зато што се труди да превазиђе себе, и ми као људи имамо личне проблеме, лична искушења, породична искушења, искушења у окружењу у коме живимо и то је било од искони.
Нарочито велико искушење имамо, јер су наша једноверна браћа, Срби у Црној Гори, прогоњени. Читамо, али смо и посведочени и њиховом вером, љубављу, истрајношћу, борбом да заштите свој идентитет, да заштите Цркву и своју нацију. И то је било увек у историји рода људског и то ће бити! И ми припадамо једној, светој, саборној, апостолској Цркви. Православној Цркви. И они припадају. Али та Црква Христова је гоњена од саме појаве Господа Христа до дана данашњега. Зар није Света породица имала проблем где ће се Христос родити? Тржили су они место у гостионици где би се Пресвета породила, али свет тј. та гостионица није примила Христа ни Свету породицу него су нашли једно пусто место где су пастири затварали своју стоку и ту, у тој скромној пећини, рађа се Цар царева и Господар господара.
То је поука нама да ми овде у свету заиста немамо где главе склонити баш као Господ Христос. Ми смо овде у овоме свету да својом слободном вољом изаберемо светлост или таму, лаж или истину, Бога или лажне богове. Пошто смо изабрали и светлост и истину и правога Бога, тај прави Бог је гоњени Бог. А и ми смо гоњени јер Господ је рекао: Најпре омрзнуше мене па ће онда омрзнути вас, моје ученике, сведоке и следбенике. И ми то знамо. Ми чекамо све оно што Господ Бог пошаље на нас. И све је то да нас утврди, да нас оснажи, да нас научи да кроз велике невоље нам ваља ући у Царство небеско. И тако ми показујемо своју праву, истиниту веру.
Не треба Богу то да се ми дивимо да је Он у својој промисли, својој љубави, из свог великог срца, учинио велика дела за нас људе и да је то било једном и тиме се завршило и сада смо ми његови следбеници и симпатизери само по речима. Не! И ми морамо да прођемо тај пут. Kада? Не знамо. Чак и ако не буде никаквих гоњења у нашем животу, гоњени смо од околине која нити пости, нити се труди, нити се уздржава, нити тражи благочешће, него живе онако како их страсти и огреховљени ум води. Ми нећемо тако! Ми имамо светлост живота који је Христос. И онда имамо сукоб прво са самим собом. Видимо како свет живи и нас то вуче и ми смо склони свему томе, али се одупиремо, боримо. Некада победимо, некада бивамо побеђени, али ту смо, Христови смо! Макар колико пута пали, да се усправимо да призовемо Бога. Он прилази, долази и поново нас води и руководи. ”
Владика је истакао и да треба да имамо појачану молитву за Цркву Божију у Црној Гори, имајући на уму да: „ми можемо много да учинимо за њих само молећи се!”
Након Литургије у просторијама Духовног центра приређена је трпеза љубави.
Јереј Владимир Јовановић
извор: eparhija-zicka.rs
Нема коментара:
Постави коментар