ЛЕПОТА ПРАВОСЛАВЉА / Рождественская колядка «Ой, радуйся, земле!» / Хор "Бранко" у Белорусији

Проповед протојереја Андреја Лемешонка након Литургије у Манастиру Свете Јелисавете у Минску, 20. октобра 2019. године. На Литургији је појао Хор “Бранко” из Ниша, један од учесника фестивала хорова “Державни глас” при манастиру Свете Јелисавете,  а саслуживали су нишки свештеници пристигли са хором.

Срећан празник Васкрсења – Недеља (рус. воскресенье - недеља)! Увек је Литургија време које не припада овом привременом свету. То је време у ком човек треба да се отргне од свега, од сваке животне бриге, да уздигне своје срце горе. И данас, на овој Литургији, нас је загрејало ваше појање, из Србије, где је, наравно, много сунца, и људи се тамо мало више осмехују него код нас, и мало једноставније гледају на ствари. Да, јер ми ипак живимо по Достојевском, код нас трагедије има довољно (осмехује се). Трагедија постоји, али ми кажемо да је то свеједно по нашој немоћи. Јер, у ствари, ако је “Христос васкрсао, ниједног мртвог у гробу” (Св. Јован Златоусти). Ако је Христос васкрсао и ја сам у овом свету срео Бога, ја више немам таквих озбиљних проблема. Проблема ће бити, много, али то су ситнице. Наш задатак је не изгубити Бога. Бог нас никада не губи, никада. Чак и ако будемо бежали од Њега - сећам се свог живота, ја сам побегао од Бога и хтео да се сакријем од Њега, а Он ме је држао, чврсто. И ти си, као неко непослушно детенце, покушавао да се отргнеш, да тражиш: “Ја хоћу сам да живим, како се мени свиђа! Ја не желим тако да живим!” Али Господ чврсто држи: “Неразумно дете, куда се отимаш! Не треба уопште живети како ти хоћеш, него како је потребно за твоју бесмртну душу”. 
   Веома је радосно што смо данас имали овакво појање, јер смо навикли на хор монахиње Јулијаније Денисове, и не певају ни они лоше, али... (смеју се сви) А овде је другачија боја, своја, особена боја, особена молитва... Зато што свако место, сваки храм, има своју особеност, неку своју нијансу, и у томе је лепота православља. Православље подразумева да човек живи стваралачки, да тражи своју особеност, своје изразе, духовна искуства. И то је све у певању, иконама, уопште у атмосфери храма. То чини Православље васељенским, јер оно није истоветно. Нама не треба да сви певају као ми, или као негде у Грчкој, или као на неком другом месту. Нама је потребно да сваки човек искрено тражи Бога. И кад он нађе Бога, Бог му открива такве таленте, и људи почињу да певају и славе Бога. То постаје центар њиховог живота. У животу толико свега има, толико саблазни, посебно за младе људе, и кад човек учествује у богослужењу, он је усидрен, и Господ га држи да не отплови на другу страну. И то је важно, разумете. Важно је шта ће бити после нас, наша деца, унуци, и ко још буде после нас, како ће они моћи да сачувају у овом безумном свету Православље. А Православље није роба широке потрошње, није штанцовање људи, где људи више не размишљају, ништа више не схватају, шта им кажу, то раде, тамо иду, и сви једногласно говоре: “Ми смо за!” А за кога “за”? “А ми за Бога.” А шта Бог хоће? И ту почиње стваралачки процес у човеку. А шта Бог хоће што се тиче мене? И ми учимо да разговарамо са Богом. То је молитва. Молитва није дављење неким текстовима које већ знамо напамет, то је разговор са Богом, од срца. То је Тајна. Kао и Причешће. Можемо ми долазити и говорити: “Kајем се, кајем се за све грехе делом, речју и помишљу”. То није покајање. Реч мора да се роди, са болом. И тад човек добија олакшање. А Причешће, то је страх: како ћу примити Бога? Kако да примим Тело и Kрв Христа, кад у мени живи грех. “Да ме не спалиш Причешћем, јер си огањ који спаљује недостојне” (молитва пред Причешће Св. Симеона Метафраста). 
   Зато захваљујемо нашој браћи из далеке и блиске Србије, који су дошли код нас и служили данас са нама. Ја сам заиста веома захвалан. Ми смо наравно такви људи несхватљиви, нас је тешко разумети, али у Србији баш налазимо разумевање, јер, разумете... Не можеш све да урадиш тако, у неким оквирима, по неким шаблонима... То је ипак трагање како треба да служимо, и ми трагамо како треба да служимо, како да живимо, шта даље да радимо. Некад се налазиш у ћорсокаку и не знаш. Kад се нађете у ћорсокаку, и не знате, не треба ништа ни да радите, учинићете много грешака. Треба се успокојити, и причекати. И Господ ће нам увек открити шта и како треба да радимо даље. Зато што је могуће не зидати, него рушити, могуће је не градити, него све разбијати. И зато је веома важно да не чинимо глупости, да не брзамо са одлукама, да знамо да је Бог поред и да је само потребно чути Га. Често у животу ми не слушамо Бога, због журбеф, зато што нам није мирно срце, зато што ми морамо свуда да стигнемо и све урадимо, а најважније губимо: куда јуримо? И да ли нам је уопште потребно да сад негде јуримо, или можемо спокојно да поседимо и поћутимо. Зато, учићемо се да живимо са Богом, учићемо се да тражимо вољу Божију. Јуче је код нас био празник, Державни глас (фестивал хорова), где су наступали прекрасни људи који су озвучили “сувишак својих срца”, и све је то било посвећено нашем Богу. Све је то било посвећено, рађало се у Цркви, зато што је Црква Мајка. Kоме Црква није Мајка, говорио је свештеномученик (Kипријан Kартагински), томе Бог није Отац. Зато, наравно, такви напади иду на Цркву сада у овом свету, јер свет живи без Цркве, свету није потребна Црква. Свету је потребан новац, свету је потребна власт, потребно је да човек побудали, потребно је чинити људе послушним робовима. То хоће овај свет. А Црква васпитава људе који почињу да размишљају, који почињу да траже лепоту у овом свету, који не иду и не живе као сви, него иду по уском путу који води у Царство Небеско. Тај пут може бити само за Христом. Зато, драги моји, још једном свима честитам Недељу=Воскресеније (рус. недеља) и - чекамо васкрсење мртвих и живот будућег века. Амин. 

   превод: Мирјана Милетић