Kада је вавилонски цар Валтазар једне дивље ноћи пировао са својим дворјанима и крвожедним хордама, скрнавећи сасуде из опустешоног јерусалимског храма, у једном тренутку невидљива рука исписала је на зиду палате три ријечи: мене, текел, ферес…
Властодршци наших дана, у свом “вавилонском пијанству“ донесоше закон, чија суштина би укратко гласила: отети цркве од Цркве. И како то обично бива, кад “отац лажи“ удари на Пастира, стадо се помете, збуни и уплаши. Па су се с једне стране чули позиви да се гласно устане против неправде и узврати ударац, а с друге пак, да се у тишини клијети (Мт. 6,6) поведе духовна борба. Одговор је пронађен у Писму: И ово треба чинити и оно не остављати (Лк. 11,42). Почетни немир, блокаде путева и улица и стихијска окупљања са повицима “држ’те лопова“ полако су прерастала у организована сабрања у храмовима и величанствене свештене ходове црногорским градовима. Десетине хиљада душа сваке ноћи (па и оне “најлуђе“) слиједило је своје свештенике са свијећом и иконом у рукама и молитвом на уснама. Свету тишину прекидали су једино гласови о допуни Примјера чојства и јунаштва часним и храбрим подвизима честитих службеника. Потврдила се она древна истина да се највећи Божији благослов излије и пројави у тренуцима највеће немоћи. Невоља је ујединила народ у спознању да је једино у Божијем имену и суд и правда.
Важно је знати да главна борба тек предстоји, она је неизбјежна: Ако мене гонише и вас ће гонити, говори Господ сваком покољењу хришћана. У одбрани Цркве није најважније да ми некога побједимо, нарочито не путем насиља. Побједа долази кроз жртву и осјећање трагичне подијељености међу браћом. На једном мјесту о. Софроније Сахаров пише о двије побједе које су нам задате: прва је земаљска побједа која на крају крајева и није истинска побједа јер она значи побједу над својим ближњим (често и путем насиља и неправде) и послије које остаје горак укус несавладане подијељености и подјармљивања брата од стране брата. Друга побједа јесте Христова спаситељска побједа над “овим свијетом“, гријехом, злом и смрћу и та побједа ће трајати заувијек. Битке које сада бијемо нису коначне, оне јесу важне али су само епизоде оне главне битке коју Христос бије против Архинепријатеља. Укључивање у Христову побједу никако не значи строги пацифизам и малодушну пасивност. Kад дођу да нас истјерују из зборница и синагога, можда ће бити потребно да и ми узмемо прут и не допустимо да од дома Очевог безумници направе пећину разбојничку. Свагда имајући на уму оне ријечи: Не бојте се, ја побиједих свијет (Јн. 16,33). Побједа над свијетом значи побједу над трагичном разједињеношћу, изградњу мира који превазилази разум и сједињење свих у благородној борби против заједничког непријатеља-исконског човјекоубице. Kо се окрене на другу страну и остане у замци богоборства, боље би му било да се није ни родио.
Исте ноћи кад је угледао оне страшне ријечи на зиду, цар Валтазар је убијен… Недуго потом чувени град Вавилон је, како рече пјесник, “с урликом пао са свог врхунца,“ од њега је остао само прах и пепео. А они бачени у лавовску јаму, који су били свјетлијих лица од одњегованих у раскоши, надживјели су славу великог града и наслиједили вјечну славу вишњег Јерусалима. Црква је жива, њен темељ је Христос, она вјечно живи, а сви горди, некадашњи и садашњи валтазари су – мене, текел, ферес: измјерени, извагани и коначни.
јереј Слободан Лукић
извор: mitropolija.com
Властодршци наших дана, у свом “вавилонском пијанству“ донесоше закон, чија суштина би укратко гласила: отети цркве од Цркве. И како то обично бива, кад “отац лажи“ удари на Пастира, стадо се помете, збуни и уплаши. Па су се с једне стране чули позиви да се гласно устане против неправде и узврати ударац, а с друге пак, да се у тишини клијети (Мт. 6,6) поведе духовна борба. Одговор је пронађен у Писму: И ово треба чинити и оно не остављати (Лк. 11,42). Почетни немир, блокаде путева и улица и стихијска окупљања са повицима “држ’те лопова“ полако су прерастала у организована сабрања у храмовима и величанствене свештене ходове црногорским градовима. Десетине хиљада душа сваке ноћи (па и оне “најлуђе“) слиједило је своје свештенике са свијећом и иконом у рукама и молитвом на уснама. Свету тишину прекидали су једино гласови о допуни Примјера чојства и јунаштва часним и храбрим подвизима честитих службеника. Потврдила се она древна истина да се највећи Божији благослов излије и пројави у тренуцима највеће немоћи. Невоља је ујединила народ у спознању да је једино у Божијем имену и суд и правда.
Важно је знати да главна борба тек предстоји, она је неизбјежна: Ако мене гонише и вас ће гонити, говори Господ сваком покољењу хришћана. У одбрани Цркве није најважније да ми некога побједимо, нарочито не путем насиља. Побједа долази кроз жртву и осјећање трагичне подијељености међу браћом. На једном мјесту о. Софроније Сахаров пише о двије побједе које су нам задате: прва је земаљска побједа која на крају крајева и није истинска побједа јер она значи побједу над својим ближњим (често и путем насиља и неправде) и послије које остаје горак укус несавладане подијељености и подјармљивања брата од стране брата. Друга побједа јесте Христова спаситељска побједа над “овим свијетом“, гријехом, злом и смрћу и та побједа ће трајати заувијек. Битке које сада бијемо нису коначне, оне јесу важне али су само епизоде оне главне битке коју Христос бије против Архинепријатеља. Укључивање у Христову побједу никако не значи строги пацифизам и малодушну пасивност. Kад дођу да нас истјерују из зборница и синагога, можда ће бити потребно да и ми узмемо прут и не допустимо да од дома Очевог безумници направе пећину разбојничку. Свагда имајући на уму оне ријечи: Не бојте се, ја побиједих свијет (Јн. 16,33). Побједа над свијетом значи побједу над трагичном разједињеношћу, изградњу мира који превазилази разум и сједињење свих у благородној борби против заједничког непријатеља-исконског човјекоубице. Kо се окрене на другу страну и остане у замци богоборства, боље би му било да се није ни родио.
Исте ноћи кад је угледао оне страшне ријечи на зиду, цар Валтазар је убијен… Недуго потом чувени град Вавилон је, како рече пјесник, “с урликом пао са свог врхунца,“ од њега је остао само прах и пепео. А они бачени у лавовску јаму, који су били свјетлијих лица од одњегованих у раскоши, надживјели су славу великог града и наслиједили вјечну славу вишњег Јерусалима. Црква је жива, њен темељ је Христос, она вјечно живи, а сви горди, некадашњи и садашњи валтазари су – мене, текел, ферес: измјерени, извагани и коначни.
јереј Слободан Лукић
извор: mitropolija.com
Нема коментара:
Постави коментар