Сердари, војводе, ордење, ране,
пушке и сабље, мирис барута,
а посред њих стасито јагње
што још и само може да залута.
Зелен си, ко ће да те слуша,
како ћеш братску смирити тучу?
Још не знамо да твоја душа
носи Горски вијенац, Лучу...
Германи, Турци, Млеци и Руси,
свако на своју вуче страну,
дијамант горски док се бруси
са неба трошећи џебану.
Барут, мастило, све је исто,
бој се на оба бије света,
тешко је пронети срце чисто
кроз још двадесет дугих лета.
Главари гордо држе главе,
дечак на трону очи боде,
тек почиње будућност славе,
севне покоји зрак слободе.
Нико писмен, а сви мудраци,
вешти, опрезни са животом -
који ће с власти да те збаци
сто педесет година потом.
Мало касније, кад твоја земља
Монтенегро буде се звала
и разлучена од Срба, Kремља,
не буде ништа о себи знала.
Мирјана Булатовић
Нема коментара:
Постави коментар