Kако време иде, све је јасније од колике је важности у овим величанственим догађајима у Црној Гори да се не наруши равнотежа националног и хришћанског.
Свештенство сјајно води Народ Божији на начин какав се не памти. Народ Божији показује високу свест и Божијим чудом показује се као народ а не као маса.
Српски народ у већини, наравно. И тиче се у многоме српског идентитета - очигледно.
То не спречава неке српске патриоте и националисте да са даљине непрекидно показују нервозу због недовољне агресивности народа окупљеног у литијама, недостатка брзих и оштрих политичких потеза, уместо од њих прижељкиваног јуришања на Бастиље. И одлучног политичког организовања. Kао да не виде да и сами начини политичког организовања код нас морају да се лече и излече.
Иза тог одсуства слуха се често показује нарцисоидност уткана у већу слику где се лична нарцисоидност теже препознаје.
Ово што се догађа у Црној Гори нема мегаломански циљ. Kао један, сви учесници литија желе да сачувају своје драгоцено лично и заједничко језгро које даје смисао целокупној народној историји препуној хероизма, мучеништва... али и грешака. Не желе да им ико стане на од Бога отворени пут који су Свети чували кроз сва времена. Ради се о борби за опстанак. О борби за људско достојанство, за смисао, за слику Божију у човеку, коју по некад видимо, понекад само назиремо, а сад нам је толико близу.
Ово сад се дешава по први пут!
Ово се није десило почетком деведесетих - јер тад нисмо били спремни. Ово се није десило ни после тога јер смо без искуства западне демократије, као почетници у туђој игри постали плен превараната. Претворили се у колонијалну територију.
Ово се дешава сада. И то не свугде, него у једном мањем делу српског народа који има велику традицију, а који је допустио да буде страшно понижен. Познати некад као бескомпромисни па и сирови ратници, Црногорци, Срби у Црној Гори показују сад на неочекивани начин јунаштво и чојство у мирном и упорном отпору злу и неправди. Без нервозе, без свих оних динарских менаталитетских грешака. Самоистицања по сваку цену, незрелог постављања себе испред других, плаховитости, пренагливања по чему су били познати.
Дивно је за учествовати али и за гледати.
Личи на устанак. Али први устанак у коме се устаници не отимају за част, него се препуштају Божјем вођењу. И народ и свештенство.
Устанак који може све да нас инспирише и покрене. Да се са злом и неправдом обрачунавамо без зла и неправде. Пре или касније свет ће морати да схвати величину овога што се догађа у Црној Гори. За почетак било би од огромне важности пре свега за Србе да Срби осете величину чуда васкрсења народа, да нађу нов пут ка слободи, али да не подлегну старим и компромитованим обрасцима окупљања у заједницу.
И да се поново научимо стрпљењу и међусобном поверењу. А ево, примером нас уче они међу нама најнестрпљивији и најплаховитији - како смо их до скора видели.
свештеник Ненад Илић
Ово смирење и равнотежа тупе оштрицу режима, али исто тако блажи национални жар, не гаси га, али га кроти да тиња, а да не сагорева. Пуно сам размишљао о овој појави, пројави и какав је резултат њен, последица. Али ова сабрања, која заслужују да се упишу у диптих, календар и да се помињу у наредним временима као празник и тако прослављају, су равна појави Богомољачког покрета после Првог светког рата, који је Православној цркви додао од Животворног духа, напунио манастире, одгојио свештенике, архипастире који су требали и изнели су 50 година угњетавања и понижења у комунизму. Победа Богомољчког покрета је васкрсавање имена и дела Светог владике Николаја Велимировића, чију су реч баш Богомољци сачували у својим срцима и дочекали да по старе дане посведоче, нама који о томе баш ништа нисмо знали, нама којима је то све било сакривено, веома близу, надомак срца. Ове литије су већ победиле, већ су празник и без обзира да ли ће оне довести до повлачења некаквих земаљских прописа, и без обзира како ће их било ко, ко види само земно окарактерисати, или бацати прашину по њима, сведоци и учесници овог величанственог Сабора носиће плодове ових молитви, прозби, жртви у својим срцима, својим душама у наредних 100 година. А ми сведоци, пред чијим очима се све ово дешава, иако нисмо веровали, или смо били сумњичави ко је уствари глава Цркве (Христос) и ко је тело Цркве (народ) у којој Дух Утешитељ обитава, немамо шта друго да кажемо на све него: Амин.
песник Александар Марић
 |
| Подгорица |
 |
| Беране |
 |
| Никшић |
 |
| БИЈЕЛО ПОЉЕ |
 |
| БАР |
 |
| ХЕРЦЕГ НОВИ |
ПЉЕВЉА
 |
| Тиват |
 |
| Мојковац извор: mitropolija.com |
Нема коментара:
Постави коментар