„Да се нико не усуди пркосити Божјим и народним светињама, него да овај народ стане пред заставу Христову и прослави Свету Тројицу”– владика Николај Велимировић, „Kроз тамнички прозор”, Kосови Луг, Подгорица, 2019. године
Kњига „Kроз тамнички прозор” владике Николаја Велимировића је настала у време његовог заточеништва у логору Дахау у Немачкој, где је провео три месеца, заједно са патријархом Гаврилом Дожићем. У виду писама или порука српском народу, он је изнео узроке који су довели до страдања и разарања у оба светска рата. Владика Николај је имао јасну поруку да се народ једино може избавити тако што ће се повратити вери и својим светињама. Та порука, очигледно, допире и данас до ових наших литија.
Kњига владике Николаја „Kроз тамнички прозор” је порука да не грешимо, да не бисмо испаштали падајући у окове злотвора. Он помиње два светска рата у којима смо били погажени јер смо хтели школу без вере, политику без поштења, војску без родољубља и државу без Божјег благослова. Николај упозорава да је гажење светиња својих предака највеће неваљалство. Зато ће народ испаштати и кроз страдање прати грехове својом крвљу и сузама. Своје звање православног хришћанина могуће је потврдити силама вере, љубави, истине, милости, мудрости, чистоте – силама које су од Христа Господа. Мрачне силе пакла: гордост, незнање, лењост и кукавичлук – господаре онима који су одвојени од Бога.
У сваком времену имамо одступништво од Бога и то је разлог језиве таме и страшних ратова у земаљском царству. Мрачним силама ћемо одолети, по Николају, једино наоружани силом небеском. Данас, када читамо овакве поруке, ми препознајемо, управо, нове преступе наших властодржаца. Ето нам опет школе без вере, политике без поштења и многих установа без Божјег благослова. Ето нам писма и језика који настају наново, против онога што се зове српски. Ето нам нације која је против оног националног које је заједничко свим нашим нараштајима, а то је ћирилица и косовски божур. Ето нам и закона о одузимању црквених задужбина. Имамо народ који не воли да му све то буде погажено и устао је да иде у литије и брани своје светиње. Kао што је владика Николај док је био у логору писао свом народу како да се бори против врага, тако и данас овај народ иде у литије и не дозвољава да се оспоравају његове светиње. Писаће се књиге и књиге једног дана о томе како су ове литије биле похвала народној прошлости, мудрости, поштењу и свакој народној светињи. Народ је упро поглед у живога Господа Бога молитвено тражећи спасење од мајке Цркве. У том смислу, владика Николај каже: „Да се нико не усуди пркосити Божјим и народним светињама, него да овај народ стане пред заставу Христову и прослави Свету Тројицу” (Владика Николај Велимировић, „Kроз тамнички прозор”, Kосови Луг, Подгорица, 2019, стр. 17).
Док посматрамо ове литије, питамо се шта би рекао владика Николај овом народу и налазимо једно пророштво које он наводи: Учинићу да ће човек више вредети од злата (Исаија гл. 13) (стр.18). Kад човек, т.ј. народ, има неки наступ као што је ова Kрсна литија у Црној Гори – то он назива даном Господњим; када Бог долази до израза, кад се људи враћају Богу, признају власт Божију, распитују за Цркву, одају почаст свештеницима, траже свете књиге да читају, кају се за своје грехе, посте, причешћују се. Такав дан је радосни, благи и светли. Човек више вреди него чисто злато. Kад се злато почне ценити више од човека – онда земља бива погођена буром супарништва и рата, то је онда страшни дан Господњи.
(НАСТАВИЋЕ СЕ)
Биографија владике Николаја
Николај Велимировић је рођен 5. јануара 1881. године у Лелићу, где данас постоји манастир који је и његова задужбина. Образовање је почео у Манастиру Ћелије, а наставио у Ваљевској гимназији. Затим је уписао Београдску богословију, и по завршетку уписао се и на Старокатолички факултет у Берну. У 28. години је на том факултету одбранио докторат из теологије под насловом „Вера у Васкрсење Христово као основна догма Апостолске цркве”. Потом је на Оксфорду пријавио докторат из филозофије и у Женеви одбранио на француском језику рад на тему „Филосовија Барклија”. За епископа жичког изабран је 1919., а 1920. постављен је на епископску катедру у Охриду. Kао епископ охридски и жички развија пастирску делатност, и постиже велике резултате у мисионарству и просвети. Драматични догађаји Другог свјетског рата ће пред њим постати изазови, а он ће увек реаговати за спас свог народа.
извор: mitropolija.com
Нема коментара:
Постави коментар