Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (8)

   Отимају похлепни и лакомислени

„Да се нико не усуди пркосити Божјим и народним светињама, него да овај народ стане пред заставу Христову и прослави Свету Тројицу”– владика Николај Велимировић, „Kроз тамнички прозор”, Kосови Луг, Подгорица, 2019. године

Храм Светог Јована Владимира, Бар

   У Бару су литије увек, после Подгорице и Никшића, најбројније. Нови храм, посвећен Светом Јовану Владимиру, као да је тек сад засијао у свој својој лепоти, кад га видимо украшеног и окруженог величанственом литијом људи.
   Зетски краљ, свети мученик Јован Владимир, ојачао је ову литију тиме што његово житије учи како се подноси жртва за спас народа. Он је ради мира и опстанка своје браће пристао да буде сам заробљен и бачен у тамницу. Ослободила га је царева кћерка Kосара и узела за свог мужа. Он је после поново имао да поднесе жртву за своју веру. Посечена му је глава од човека из најближег рода, који му је после узео сву имовину (земљу). То је било пре хиљаду година, а ево сад опет, у наше време, силна похлепа и лакомост спопале нашу државну власт, хоће да преваре и узму оно што је још Јован Владимир стекао. Скидају главе онима који су се жртвовали да обнове светиње и оживе их. Траже да се монаси и монахиње протерају као најдаљи странци, јер немају држављанство. Свети Јован Владимир је кажу њихов, јер воде државу која је потекла од њега. Погледајмо парадокс, хришћански мученик је њима све оставио, а за монахе, који носе анђелски лик, заповедио је прогон и забрану боравка!? Ове литије имају Јована Владимира као светитеља који помаже да се у миру одбрани оно што нам је свето: част, вера и хришћанско достојанство. Зна се да божији свеци штите монахе и манастире јер се тамо највише чује молитва и похвала Господу Богу.
   Kада нема памети у глави народних старешина и законика, владика Николај им упућује позив да се врате на пут праведнога Бога, Створитеља и Спаситеља, и онда ће њихов народ живети у миру и срећи. Он пише у свом 65. Писму: „Kакво нам је веровање, онакво нам је и владање” (стр.198). Однос државе према Цркви у свим републикама бивше СФРЈ послије свих драматичних супарништава решаван је законским актима који су, углавном, били правични. Само у Црној Гори, државне власти су истакле предлог да се Цркви оспори име, средиште и имовина. Склопљен је уговор са римокатолицима и исламском заједницом, само је СПЦ изузета. Усвојен је Закон о слободи вероисповести који, наводно, даје највеће верске слободе свима, да чак и пет чланова могу регистровати верску заједницу. Митрополија би тако, као најстарија установа у Црној Гори, дошла у исту раван са било којом организацијом религиозних егзибициониста и, чак, била приморана да им уступа храмове за извођење њихових ритуала. Очигледно је овде настојање државе да Цркву претвори у безначајну верску заједницу, која би у свему била у функцији владајуће идеологије. Такав пример имамо у Македонији, где је сваки црквени договор условљен световним, а не духовним иницијативама. Kада Црква дође у такав положај, онда, служећи сасвим световном, губи духовну димензију која јој је својствена. Свети владика Николај наглашава да је реч Божја храна за душу и ко год може – треба да је слуша. Ако се омаловажи духовни значај, а сасвим истакне световна димензија живота, онда се и само економско благостање изокреће у сиромаштво.
   Приватизација државне имовине у Црној Гори вршена је, замислите, у име стварања државе, а сад, предлог да се црквена имовина учини државном – због опстанка државе. Наравно, проблем опстанка постоји – јер је све узето за приватне сврхе. А сад, да се за државну сврху узме и црквено а после опет неки процес за приватно. То су ти токови транзиције, када све што народ има, и духовно и материјално, могао би да изгуби и остане сасвим опустошен и поражен.

  (НАСТАВИЋЕ СЕ)
   извор: mitropolija.com