Слава, глас 6.
Седе Адам наспрам раја, и своју голотињу оплакујући, ридаше: Авај мени који сам био лукавом прелешћу наговорен и покраден и од славе удаљен! Авај мени, негде нагом у простросрдачности, а сада пак збуњеноме! Али, о Рају, више се твоје сладости нећу насладити, више нећу видети Господа и мога Бога и Створитеља јер ћу у земљу отићи од које и бих узет, милостиви и милосрдни вапијем Ти: Помилуј ме палога!
извор: svetogorskestaze.blogspot.com
Нема коментара:
Постави коментар