Адам није показао смирење и одлука о смрти је постала коначна. Али, Бог се опет не одваја од човека, не заборавља своје створење – и од тада није напустио род људски.
Једном је нека мајка отишла са дететом код зубара. Страшно ју је болео зуб. Лекарев помоћник је дете повео у шетњу да се не би препало. Мајка је завршила. Од бола је заборавила дете, заборавила и да плати лекару. Тако се понашамо ми, људи. Чак ни са захвалношћу својом не плаћамо Богу, нити се драгоцене душе своје опомињемо.
Зато Господ каже пророку Исаији: И ако жена заборави децу своју, ја тебе заборавити нећу. Јер знам да си бог којег сам Ја створио.
Такав је Бог наш! Не престаје да напредује из смирења у смирење, због чега истоме пророку говори: Пружах цели дан руке своје ка народу непослушноме и противноме тј. ка Израиљу, али и ка нама. За нас је заморно да цели дан уздижемо руке своје и молимо се Богу. Али, Бог смиравајући се све више и више долази ка нама, откривајући нам присуство Своје и доброчинства Своја нама!
Преузето из књиге: Живот у Духу
Аутор: Архимандрит Емилијан
Превод са јелинског: Маја Рашовић, број страна: 323
Уредник издања и издавач: Манастир Жича, 2009.
извор: Издавачка и иконографска делатност манастира Жиче |
Нема коментара:
Постави коментар