Додела књижевне награде "Извиискра Његошева" / Ђорђо Сладоје, ПЛАЧ СВЕТОГ САВЕ и ИЗВЕШТАЈ О ЦАРСТВУ НЕБЕСКОМ

Плач Светог Саве

Бог ми је сведок да сам учио Србе

Свему што видех са Горе маслинове –

Велможе, себре и ђаке голотрбе,

Ал не знам где је корен несреће ове;

Учио да држе књигу, кандило и рало,

Ишао у лов с њима – на радост утробију;

С очију крв и тмину, са душе скидо сало

Стрепећ да се у шуми због плена не побију.

Зборих о слози, а видим – још се деле,

Јуродиво и само прогоне све љуће.

Дивља им срца, кротки вуци и пчеле,

У цркву сврате кад више не знају куд ће.

Јесам ли грешан што сам их искушаво:

Док мирих браћу, у недра скрише ноже,

Пред блеском крста шмугну препреден ђаво

У ђачку торбу од младе вучје коже.

Бог ми је јемац да сам их учио свачем

Што сазнах у ћелији, на ходочашћу, у лову.

Ако у цркву свратиш, чућеш како плачем

За децом која ме опет славе у рову.

ИЗВЕШТАЈ О ЦАРСТВУ НЕБЕСКОМ

Боже, што је тамно, мемљиво и тесно

Kо да нисмо пали у царство небесно,

И гинули листом за свијетлог кнеза –

Помрчина иста, знани страх и језа.

Назална мећава, азијатска хука –

Набрекује опет Тука и Манxука.

Бор у пустом пољу исту клетву јеца,

Уплакани коњи, престрављена деца.

Kалуђер у цркви занесен опелом,

У лијевој десна – отворени прелом.

Исти, црни гласник стиже са Kосова:

Траје, не престаје патња нечесова...

извор: www.poezijasustine.rs