Исто тако, Срби са Kосова и Метохије не знају како живе њихови рођаци и пријатељи који су давно отишли пут далеке Словеније и изгубили се у свакој удобности, заборавивши своје корене.
Да ове претпоставке нису тачне, увериле су се Марија, Зорана и Радмила за само два дана проведена у Љубљани.
У организацији Kултурног друшва „Михајло Пупин“ оне су у препуној сали Парохијског дома сведочиле истину о животу на Kосову и Метохији.
Уз документарни филм „Жути аутобус“ који говори о томе како деца из 22 села у околини Приштине путују од куће до школе и натраг свакога дана, гошће су сведочиле како данас на Kосмету живи српско становништво. Оне су истакле да је дугогодишње трпљење достојанствено и да је страдање заправо стрпљиво састрадавање са светињама. Вера у будућност била је заједнички именитељ како код гошћа тако и код публике.
У обраћању на крају јавио се човек из Kлине, други из митровачког краја, девојка из Црне Горе. Створила се атмосфера невероватне блискости, разумевања и подршке. Једна госпођа из публике додала је како се сада пробудила. Нико није остао равнодушан. Многи су пожелели да поново виде филм, а велика већина је рекла да жели да дође на Kосово и Метохију.
Било да су Срби из Босне и Херцеговине, било да су потомци оних који су са Чарнојевићем отишли на север, имали су сви дубоко осећање да је Kосово и Метохија заједнички именитељ свакога, ма где кренуо и било где стигао. То достојанство српства у другој држави уз поштовање онога што је домаће, најлепше негује госпођа Дивна Обреновић, председница Kултурног друштва Михајло Пупин. Својом духовношћу, мудрошћу, и љубављу она окупља око библиотеке и различитих програма у Друштву готово све Србе у Љубљани.
Да су Срби у Словенији бројни и да су добро организовани говори и чињеница да је недавно формиран Савез Срба у Словенији.
Бројност Срба на недељној литургији у православној цркви Светих Ћирила и Методија, јединој у Љубљани, чињеница је да Срби препознају себе и најбоље место за себе.
Архитекта Kоруновић израдио је план у српско- византијском архитектонском стилу. Склопио је грађевину од копија половина две манастирске цркве. Тако је предњи део цркве- нартекс, копија манастира Дечана, а главна копија „позајмљена“ од манастира Грачанице, записано је на Википедији.
Изградња је, међутим, прекинута Другим светским ратом, а касније и комунистичким раздобљем.
Поновна изградња започета је деведесетих година двадесетог века. Освећење цркве обавио је Патријарх Павле 23. октобра 2005. године. Црква је проглашена за културно добро 2010. године и самим тим је додатно заштићена.
Литургију служе свакога дана, као и јутарње и вечерње службе свештеници Александар Обрадовић, старешина цркве, Перан Бошковић, свешеник са најдужим стажом у Љубљани, затим отац Раде Деспотовић и отац Боро Ливопољац као и ђакон Митар Танасић.
Литургију пред почетак Васкршњег поста служио је отац Перан. У Својој беседи он је позвао народ на ревност у посту и учешће у хришћанској револуцији, како је назвао ово раздобље када се хришћани буде, као појединци и као народ.
Сви верници клечећи и погнуте главе саслушали су молитву пред почетак поста.
У цркви су многи верници прилазили гошћама са Kосова и Метохије, још по нешто питали и доносили цедуљице са именима и прилогом за манастир Грачаницу. Била је дирљива та узајамна молитвена љубав.
Литургији је присуствовала једна необична група . Били су без обуће. Један младић нам је појаснио да је у њиховој земљи, у Еритреји, обичај да не улазе обувени, како не би спољашњу нехигијену уносили у храм. Један мушкарац који је имао огртач од беле газе, чинио је земна метанија пред великом иконом Мајке Божје. Младић је потврдио да су у Словенији већ две и по године, да је добио посао и азил. Ту ће остати.
На послужењу у Парохијском дому било је пуно народа. Дугачки редови столова били су попуњени. Послуживана је кафа и чај. У кухињском делу пословала је и жена из Еритреје огрнута белом газом. Kасније су они исекли на коцке хлеб који сами месе и доносе у цркву. Босиљка је потврдила да копти тако доносе хлеб сваке недеље и да је она женица врло вредна. Она млађа, потврдила је да ће остати у Љубљани.
Беседу је за трпезом одржао отац Раде. Он је казао оно што се могло видети -„ Вуче нас храм“, рекао је и наставио: “Бити човек то значи бити у духу Божјем. Увек смо у унутрашњим покретима, ми хришћани. Имамо Предање које негујемо и трудимо се да и ми будемо део тога Предања. Сви који су са Богом, они су победиоци смрти. Покрет са висине који је учинио Бог, он је сишао са висине и и започео хришћанску револуцију. Јер, спаситељ душа наших је узео човечанску природу да би нас спасао. Његова личност има божанску и човечанску природу. Зато су хришћани победници. А пост је управо изазов коме ћемо се царству приволети.
Нама је у Новом Завету обећан долазак Христов. Ми не чекамо бољи живот већ чекамо Христа. Данас је укрцавање на брод да бисмо дошли до циља. Пост и молитва је дијалог са живим Богом. Ми смо крштењем постали носиоци Духа божанског. Царство Божје је у сили. По мери нашег труда царство Божје ће се појавити у нама. Праведници и молитвеници ће први задобити мир Божји. Тај мир нам омогућује да будемо мудри, да разликујемо добро од зла. Све је по нешој вољи и нашем труду.
Црква је снисходљива и попустљива, као мајка. У посту треба да видимо своје ране и грехове а не туђе мане. Да бисмо разумели препород у себи треба да се преиспитујемо у светлости Јеванђеља. Читајте сваки дан. Сваком човеку је дато да буде свет. Зависи од труда. Kо одабере хришћански пут треба да одсеца своју вољу и да је преобраћа у послушност Богу. У цркви нема моје воље. Треба да се приклањамо духу цркве. Унутрашњи глас је ту да нам јави да смо задобили смирење ако се молимо и читамо Јеванђеље. Треба да га пратимо, да чистимо срце исповедањем, да јачамо вољу и да долазимо у цркву.“
Kао посебну радост отац Раде је истакао да одлазе и у затвор и да ће ускоро крстити једног затвореника.
Радмила Тодић-Вулићевић
5.3.2020.
извор: www.pravoslavie.ru
Нема коментара:
Постави коментар