25. април 2020.

СВЕТА ГОРА - НЕБЕСКИ ГРАД, 10. НОВО СРЕДЊОВЕКОВЉЕ

Десета епизода документарног серијала Света Гора: небески град говори о утицају атонског духовног наслеђа на модерну (српску) културу и књижевност.
КЊИЖЕВНО ЈУТРЕЊЕ, Манастир Вазнесење, 
О поезији Ивана.В.Лалића,
проф. Ана Ранђић (Чачанска гимназија), 4.11.2018.
Манастир Вазнесење
фото: Драгана Ћаловић
   Већ у 17. веку долази до исцрпљивања идејности и естетике средњовековне епохе, што у српској култури врхуни победом Вукове језичке реформе. Секуларни дух модерне Европе, обележен идејама француског просветитељства, захвата све балканске народе, уносећи дисконтинуитет са традицијом (византијског) средњег века. Но, тај дисконтинуитет није означавао потпуни прекид: 1782. године, захваљујући Макарију Нотарасу и Никодиму Светогорцу, у Венецији је објављен зборник исихастичких текстова  под називом Добротољубље, а који ће обновити интересовање за мистичку традицију хришћанског Истока. У оквирима српске културе оживљавање и реактуелизација средњовековља одигравали су се различитим путевима, а приметни су већ почетком 20. века у делима таквих аутора какви су Јован Дучић, Милан Ракић, Станислав Винавер, Милутин Бојић, Момчило Настасијевић, и други. Упркос модернистичком таласу, који је донео додатни зов секуларизма у човекову духовну ситуацију, испоставило се да је оцена по којој је наша средњовековна књижевност тек "болесна црквена романтика" (Скерлић) неоправдана те да у српској књижевности средњег века постоје засади који ће своје изданке наћи чак и у атеистичкој Југославији друге половине 20. века.
   Јер, управо се тада, потпуно неочекивано, јавља једна генерација писаца, песника и духовних делатника који се окрећу светогорским и уопште средњовековним коренима српске културе. У делима аутора као што су Васко Попа, Иван В. Лалић, Миодраг Павловић, и многи други, топоси средњовековне књижевности посматрају се као неодвојиви део српске традиције, а окретање Светом Сави, Хиландару, Византији и српском средњем веку постаје све чешћи извор песничког надахнућа. У песничком искуству тог периода преплићу се чињенице секуларног и чињенице религијског искуства, а на елиотовском трагу долази до својеврсне реакутелизације традиције. Света Гора се не призива тек као културно-историјски симбол, већ као жива духовност са којом можемо ступити у дијалог и из које можемо учити.
   Преводом Добротољубља на енглески језик, а чије је издање омогућено управо ангажманом Т. С. Елиота, светогорска духовност постаје доступна и западном свету. Џон Селинџер пише књигу Френи и Зуи, у којој се дискутује о упражњавању Исусове молитве, док Џон Тавенер са исландском певачицом Бјорк снима песму која представља инкантацију Исусовог имена.
   Све нам то допушта да епоху о којој је реч означимо термином "ново средњовековље" (Берђајев), а под којим се подрзумева раздобље када се завршава кретање од Бога и почиње кретање ка Богу. Српска култура је, другим речима, реактуелизујући своје средњовековне топосе пратила глобалне токове, али не као култура опонашања, већ у првом реду као култура примењивања, то јест стваралачког уобличавања.

Учествују: 
проф. др Микоња Kнежевић, проф. др Мило Ломпар, мр Милорад Дурутовић, др Марко Радуловић, проф. др Владета Јанковић.

Уредник серијала: проф. др Микоња Kнежевић
извор: www.rts.rs

Нема коментара:

Постави коментар