КЊИЖЕВНО ЈУТРЕЊЕ, Манастир Вазнесење,
О поезији Ивана.В.Лалића,
проф. Ана Ранђић (Чачанска гимназија), 4.11.2018.
Манастир Вазнесење фото: Драгана Ћаловић |
Јер, управо се тада, потпуно неочекивано, јавља једна генерација писаца, песника и духовних делатника који се окрећу светогорским и уопште средњовековним коренима српске културе. У делима аутора као што су Васко Попа, Иван В. Лалић, Миодраг Павловић, и многи други, топоси средњовековне књижевности посматрају се као неодвојиви део српске традиције, а окретање Светом Сави, Хиландару, Византији и српском средњем веку постаје све чешћи извор песничког надахнућа. У песничком искуству тог периода преплићу се чињенице секуларног и чињенице религијског искуства, а на елиотовском трагу долази до својеврсне реакутелизације традиције. Света Гора се не призива тек као културно-историјски симбол, већ као жива духовност са којом можемо ступити у дијалог и из које можемо учити.
Преводом Добротољубља на енглески језик, а чије је издање омогућено управо ангажманом Т. С. Елиота, светогорска духовност постаје доступна и западном свету. Џон Селинџер пише књигу Френи и Зуи, у којој се дискутује о упражњавању Исусове молитве, док Џон Тавенер са исландском певачицом Бјорк снима песму која представља инкантацију Исусовог имена.
Све нам то допушта да епоху о којој је реч означимо термином "ново средњовековље" (Берђајев), а под којим се подрзумева раздобље када се завршава кретање од Бога и почиње кретање ка Богу. Српска култура је, другим речима, реактуелизујући своје средњовековне топосе пратила глобалне токове, али не као култура опонашања, већ у првом реду као култура примењивања, то јест стваралачког уобличавања.
Учествују:
проф. др Микоња Kнежевић, проф. др Мило Ломпар, мр Милорад Дурутовић, др Марко Радуловић, проф. др Владета Јанковић.
Уредник серијала: проф. др Микоња Kнежевић
извор: www.rts.rs
Нема коментара:
Постави коментар