ЧОВЕК НАСМЕЈАНЕ ДУШЕ

Kад су га хвалили – Бога је хвалио
Kад су га славили – Творца је славио
Kад су га кудили – није се бранио
Kад је био гладан – друге је хранио.

Kад су га газили – није се склањао
Kад су га понижавали – није им се клањао
Kад су га одбацивали – он их је грлио
Kад су га ружили – све их је љубио.

Kад је многим трудом светиње обнављао
Да буду станиште свих, ко врт рајски,
Није се гордио него смиравао
И бринуо за цвркутави славопој мајски.

Kад су га исмевали што рече
Да Бог због грехова наших допусти суше,
За њих се молио у јутро и вече
И на подсмех узвраћао осмехом душе.

Kад се нејако тело уморило на крају
И монашка душа док ка небу хрли,
Бесни пси још реже и на свеца лају,
А Kрст страдања на себе узео је први.

Да са неба гледа како све трули
И како се клевете и поруге руше
А победу односи сваки подвиг врли
И Христов лик у човеку насмејане душе.


У спомен на владику ваљевског Милутина,
април 2020.
Владан Симић, протојереј

www.eparhijavaljevska.rs