Средином октобра 2018, у недељи након Покрова Пресвете, неколико дана окупаних чудесним одсјајем сунца са херцеговачких стена, Слободан и ја смо провели у Требињу. Догађаји тих дана нису били ништа мање чудесни. Један од њих је била посета манастиру Дужи. Након недељне Литургије у Тврдошу, један таксиста нас је враћао у град. Желео је успут да нам покаже лепоте свог краја, и како се свашта ту изградило, некакав град сунца (мени се чини да је цело Требиње град светлости), као и пут којим се може доћи до Дужи. После неколико минута и неколико молећивих речи, такси се већ дрмусао у облаку прашине на макадаму ка манастиру. У Дужима нас је дочекала сестра Неда са живописним причама које су се без даха низале једна на другу и којима ни таксиста мештанин није могао умаћи, иако је покушао. Дивне приче, о чуду исцељења Сава Kуштрова, о првом звону у Херцеговини после Kосовског боја, поклону од Романових, а најдивније о покојној игуманији обитељи, мати Теодори. Мати је живела у манастиру од шездесетих година, у веома тешко време за Цркву и народ, без икаквих материјалних средстава, а годинама, мислим и деценијама, готово без Литургије. Свештеник је долазио да служи само на Божић, Васкрс и славу, Покров Пресвете Богородице. Једне године, крајем осамдесетих, у манастир је свратио игуман острошки отац Лазар са једним светогорским монахом. Изненадивши игуманију, иначе познату по гостопримству према свакоме, питао је да ли случајно има спремну просфору, да служе Литургију. Мати је имала! Годинама је сваког дана спремала просфоре, надајући се да ће можда неко навратитити и да ће моћи да служе. И можда би неко навратио три пута, или пет пута, или седам пута годишње, а она је и осталих триста дана спремно и стрпљиво чекала. Тај светогорски монах је имао код себе честицу Часног Kрста, која није била намењена, већ је тражио прилику где ће је по Божијем промислу оставити. После те Литургије оставио ју је у Дужима. А неколико дана раније, једна од сестара је, послујући увече по порти, из закључане цркве у којој иначе није било струје, зачула песму и видела светлост. Били су то, како је мати протумачила, анђели који су појањем најавили радостан догађај. Слична прича прати и долазак моштију Светог Нектарија Егинског у манастир Дужи.
Нашавши се на гробу мати Тедоре, Слободан је задрхтао схвативши да је зна од раније. Гледао је снимак њене сахране неколико година раније, добро упамтио речи владике Григорија, заборавивши потпуно и име манастира, и име игуманије... Али од тада памтимо и често се сећамо. Сетили смо се јуче и ове приче и пожелели да је поделимо, на утеху свима нама ових дана".
Мирјана Милетић
април, 2020.
Нема коментара:
Постави коментар