Слово о најневинијем човеку у тамници: Јован који је и пре 40 година био епископ Јоаникије!

   Негде тамо осамдесетих година прошлога века у Београду заједно сам студирао Богословски факултет са тадашњим Јованом Мићовићем, а садашњим епископом Јоаникијем. Једну годину смо били и цимери у интернату Богословског факултета. Након тога интелектуалне судбине и интересовања су нас раздвојили. Јован је остао на Богословији, завршио је, а ја сам се након неуспешне авантуре са богословијом вратио на Философски факултет и тамо завршио студије на одељењу за философију. И након студија остали смо у вези, Јоаникије ме је венчао у цркви на Ћипуру, а кум ми је био његов брат, покојни Млађен.

   Kо је могао веровати прије скоро 40 година да ће епископ Јован у свом Никшићу бити утамничен! Да ми је тада неко то рекао прогласио бих га аветним, јер не познајем у животу човека попут Јоаникија који не заслужује било какав затвор, па трајао он три минута, а не три дана. И за време студија , посебно на философији коју је и Јован студирао, сви смо Јована знали као мирног, сталоженог човека, тврде речи и захвалног саговорника. Јесте да ме је тада нервирао својим ставовима о Богу, вери, Богочовеку и Христу, јер сам у то време био следбеник Ничеа, посебно Серена Kјеркегора и осталих егзистенцијалиста. Наслућивао сам да се нешто тајно и велико крије у вери, али само сам наслућивао. Нервирало ме је тада што је тадашњи Јован већ тада знао све о ономе што сам ја само наслућивао. Због тога сам му пркосио у неким расправама, али више из ината, јер сам негде у себи знао да је он у праву. Kо је тада могао и да замисли да ће тадашњи Јован у свом Никшићу, као епископ Јоаникије, бити утамничен. Да поновим, не познајем човека који је мање заслужио затвор него Јоаникије, али живот је нека чудна работа, велика тајна и духовни и остали лавиринт и ко зна где ћеш када уђеш у те тајне животне ходнике на крају завршити.
   Епископ Јоаникије је био епископ и када се звао Јован. Није се у том смислу много изменио, осим што је његова вера ојачала, досегла неке мени непознате дубине и слила се са тајнама живота и смрти. Ваљда је и то узрок његове данашње харизме, посебно у његовом Никшићу. Kада чујем његове суграђане и браћу по вери и Српству како траже да се владика пусти знам да затвор епископу Јоаникију неће наудити нити му може нанети неку бол или разочарање. Таман толико колико све то њега не дотиче толико је тешко бреме одговорности и греха  на плећима оних који су га ухапсили и ево већ трећи дан држе у тамници. Он је тамо слободан човек и таман колико је он у затвору слободан толико су они који га држе тамо неслободни и жртве своје и туђе заблуде. Они нису ни свесни да ће негде у неким тајним невидљивим књигама бити уписани као тамничари једног витеза вере који их је победио чим је прешао њихов праг. Остаће на њима нека животна мрља, јер су затворили једног од најневинијих људи које познајем и коме људски судови и не могу да суде, јер неким другим судијама епископ Јоаникије подноси своје животне рачуне.
   И ту је сва трагедија ове данашње Црне Горе. Они у затвору држе можда најневинијег човека који тренутно хода овим брдима и ставили су га међу зидове које он нити види, нити му нешто ограничавају. Мислим да је епископ Јоаникије и срећан у том казамату, јер може мирно да се моли за све нас и узноси нас тамо где он борави. Епископ Јоаникије у затвору разобличава сву поршност званичне Црне Горе и његова тобожња немоћ заправо је мера њихове немоћи да виде окове који су сами себи поставили на руке и око врата. Можда је нека Божја промисао и одвела Јоаникија у никшићки затвор, како би спасио оне којима још има спаса. Можда, а верујем да је тако. У то ме уверава и онај Јован од прије скоро 40 година који је и тада био епископ Јоаникије.

   Иван Милошевић
   извор: mitropolija.com