 |
| Манастир Вазнесење |
31. мај 2020.
ИСТИНСКА УТЕХА, Беседа на Спасовдан
У име Оца и Сина и Светога Духа!
По истеку четрдесет дана после Свог Васкрсења, након што се Господ више пута јавио Својим ученицима, Он их окупља, усходи на Маслинску гору, благосиља их и на њихове очи се узноси на небо (в.: Мк. 16, 19; Дап. 1, 9).
Овај растанак с Божанским Учитељем је истовремено за ученике представљао и велику радост. Црква тако и поје: „Вазносећи се Господ је учинио радост ученицима давши им обећање Светог Духа.“ Растајући се од ученика Господ им говори о томе да ће бити крштени Духом Светим, да ће им послати Утешитеља, посебну благодат одозго и заповеда им да не иду из Јерусалима и да чекају овај тренутак. И они су се десет дана налазили у храму и поред њега хвалећи Бога у молитвама и славословили су Га.
Људи траже утеху у свему и свачему: у телесном уживању, у пијанству, у погубним разонодама, у разним бесмисленим подухватима. Траже утеху у себи, и чак често оправдавају грехове: „Морао сам да се утешим, да се опустим, да у нечему уживам како бих ублажио ситуацију, отклонио стрес, олакшао овај тежак живот.“ Много је данас оних који стрес ублажавају жестоким пићима, а да ни сами не примећују да постају обични алкохоличари.
Насупрот томе Господ нам даје истинску утеху – благодат Светог Духа. Само да сами не одлазимо од Небеског Јерусалима, од ове божанске благодати, да не ходимо у тами, као што нам данас каже апостол Јован: Ако речемо да имамо заједницу с Њим и у тами ходимо, лажемо и не творимо истину (1 Јн. 1, 6). Господ Kоји се данас вазноси на Небо и Kоји ће сести с десне стране Бога Оца позива да не лажемо, већ да поступамо по истини.
Он Својом крвљу омива наше грехове, чисти нас, испуњава животом, као што су животом биле испуњене Његове речи кад су се апостоли растајали од Њега на Маслинској гори.
Благодат Светог Духа нека буде са свима нама и Божански Господ нека нам пошаље Своју Божанску благодат – љубав, а ми ћемо Му одговорити опевајући Га у псалмима и молитвама у векове векова.
Јеромонах Игнатије (Шестаков)
Са руског Марина Тодић
извор: www.pravoslavie.ru
Снима се филм о Светом Нектарију
Велика филмска продукција у коме глуме светски познати страни и грчки глумци и глумице обележиће 100-годишњицу престављења у Господу Светог Нектарија, вољеног светитеља Православне Цркве.
Овај светитељ има стотине хиљада поштовалаца, који путују у Егину да би се поклонили његовим моштима. Његов живот је дирнуо филмског продуцента и глумицу Јелену Поповић, пореклом из Србије, која је и сама православни верник, а и лично је одувек желела да напише сценарио који би помогао људима да позитивно размишљају и да превазиђу животне препреке. Али она никад није помислила да ће да снимити филм о светитељевом животу.
Године 2012, док је путовала, прочитала је књигу о животу Светог Нектарија која ју је дубоко дирнула. Егину је посетила и 2013. и 2014, паи 2015. када је игуману манастира у Аризони изразила жељу да сними филм о животу светитељевом. Филм се очекује да ће имати премијеру кроз неколико месеци у могућу подршку Сонy Руссиа.
Арис Серваталис игра улогу Светог Нектарија. Други глумци и глумице су Мики Рурк, Kариофилија Kарабети, Јанис Станкоглу, Никитас Цакироглу, Тонија Сотиропулу, Александер Петров и други.
извор: www.spc.rs
 |
| Грчка |
Недеља Светих Отаца I васељенског сабора
Архимандрит Тимотеј, Манастир Вазнесење,
20.5.2018.
 |
| Мошо Одаловић |
30. мај 2020.
Свети Владика Николај охридски и жички, Беседа на Вазнесење Господње
Kад ластама понестане хране и кад се студ приближи, оне се онда крећу у топле пределе, у пределе обилне сунцем и храном. Напред лети једна ласта просецајући ваздух и отварајући пут, а њој следи остало јато.
Ви се досећате, да ја под том спасоносном Ластавицом мислим на вазнесеног Господа Исуса Христа. Није ли Он сам за Себе казао, да је он почетак , почетак и пут ? И није ли Он сам рекао Својим апостолима: ја идем да вам приправим место, и узећу вас к себи (Јов. 14, 2-3)? И није ли им још пре тога рекао: и кад ја будем подигнут од земље све ћу привући к себи (12, 32)? То што је Он рекао, почело се испуњавати одмах после неколико недеља, и продужило се испуњавати до дана данашњега, и испуњаваће се до краја времена. То јест, будући почетак првом створењу света , Он је постао почетак и другом стварању или благодатном обновљењу старе твари. Грех је саломио крила Адаму и целом Адамовом потомству, те су сви отпали од Бога, удаљили се и слепили се с прашином, од које им је тело било створено. Христос је као Нови Адам, први човек, Првенац међу људима, који је с духовним крилима узнео се на небо, ка Престолу вечне славе и силе, пропутивши тако пут ка небу и отворивши све капије неба Својим духовно окрилаћеним следбеницима. Kао орао што пропућује пут орлићима својим. Kао ластавица што иде напред, указујући јату пут и сламајући тешки отпор ваздуха.
Kо би ми дао крила као у голуба? Одлетео бих и починуо! Узвикивао је жалостиво пророк пре Христа (Пс. 55, 6). Зашто? Он сам објашњава : срце је моје уздрхтало у мени, и страх смртни спопаде ме. Страх и трепет дође на ме, и гроза подузе ме. Такво ужасно осећање страха смртнога и језа битисања у пределима овога живота морало је као тешка мора притискивати сав разумни и поштени свет пре Христа. Kо би ми дао крила, да одлетим из овог живота? Морала се запитати многа благородна и осетљива душа. Но куда да одлетиш, грешна душо људска? Да ли се још као кроз сан сећаш оног топлог и светлог предела, из кога си протерана? Гле, капије су за тобом затворене, и херувим с пламеним мачем постављен је, да ти забрани приступ. Гле, грех ти је саломио крила, не птичија него божанска, и притиснуо те тврдо за земљу! Треба неко ко ће те прво ослободити од терета греха, ко ће те опрати и усправити. Па онда треба ти неко ко ће ти усадити и однеговати нова крила, да би могла полетети. Па ти треб а неко , врло моћан, коме се и херувим с пламеним мачем уклања с пута, да ти пропути до твоје светле домовине. Па ти, најзад, треба неко, ко ће умилостивити увређенога Творца, да те поново прими у пределе бесмртне државе Своје. Тај неко није био познат прехришћанском свету. Он се јавио као Господ и Спаситељ твој, Исус Христос Син Бога живога. Из љубави према теби Он је пригнуо небо к земљи и спустио се на земљу, обукао се у тело, постао сужањ ради тебе сужне, претрпео зној и мраз, поднео глад и жеђ, открио Своје лице да буде попљувано и предао Своје тело, да буде клинцима на Kрст приковано, легао у гроб као мртав, спустио се у ад да розори једну гору тамницу од овог живота, која је теби била намењена по растанку са телом, - и то све, да би тебе опрао од блата греховног и усправио те; потом је васкрсао из гроба, да теби тиме усади крила за летење к небу, и најзад вазнео се на небо, да теби отвори пут и привуче те у ангелско обиталиште. Ти не мораш сад, дакле, да уздишеш у страху, трепету и грози као цар Давид, нити да желиш крила као у голуба , јер се јавио Орао, који је показао и просекао пут. Ти треба само да негујеш духовна крила, која су ти крштењем дата у име Његово, и да свом силом пожелиш, да се уздигнеш тамо где се Он уздигао. Он је урадио за твоје спасење деведесет и девет процената онога што је требало урадити; зар се нећеш ти потрудити да урадиш онај један преостали процент на твом сопственом спасењу, и то после тога када ти се тако обилно допусти улазак у вечно царство Господа нашега и Спаса Исуса Христа (ИИ Петр. 1,11)?
Вазнесење Господа са земље на небо исто је тако велико изненађење за људе као што је Његово спуштање с неба на земљу и рођење у телу било изненађење за ангеле. Уосталом, који догађај у Његовом животу не представља јединствену новост и јединствено изненађење за свет? Kао што су ангели морали с дивљењем посматрати, како Бог при првом стварању одваја светлост од таме, и воду од суха, и како уређује звезде по небесном своду, и како подиже из прашине биље и животиње, и како најзад уобличава човека и даје му живу душу, исто тако сваки од нас мора, хтео нехтео, с дивљењем посматрати догађаје у животу Спаситељевом, почев од необичне благовести архангела Гаврила Пресветој Д ј еви у Назарету па све редом до Његовог моћног вазнесења на Гори Јелеонској. Све на први мах изненађује, но по сазнању плана домостројства нашега спасења, све нагони разумна човека на радосно клицање и прослављање моћи, мудрости и човекољубља Божјега. Не можеш ниједан велики догађај избрисати из живота Христовога, а да не онаказиш све, као што не можеш живоме човеку одсећи руку или ногу а да га не онаказиш, или као што не можеш уклопити месец са свода небесн ог или погасити један део роја звезданога, а да не нагрдиш стројности и красоту неба. Зато и не помишљај да кажеш: вазнесење Господа није било потребно! Kад су и неки Јевреји, поред све своје злобе, морали да признаду и да узвикну све добро чини (Мк. 7, 37)! како ли тек ти, који си крштен у Његово име, треба да верујеш, да све што је Он чинио, чинио је добро, смишљено, стројно, премудро? И вазнесење Његово је, дакле, исто тако добро, смишљено, стројно и премудро као и Његово ваплоћење као и крштење, као и преображење, или као васкрсење. Боље је за вас да ја идем, рекао је Господ Својим ученицима (Јов. 16, 7). Видиш, како Он све устројава и чини што је за људе боље? Свака његова реч и сваки Његов поступак има за циљ наше добро. Његово вазнесење је од недогледног добра за све нас. Да није тако, Он се не би ни вазнео. Но задржимо се најпре на самом догађају вазнесења онако како га јеванђелист Лука описује у два своја дела, у Јеванђељу и у Делима Апостолским.
Рече Господ Својим ученицима: тако је писано и тако је требало да Христос пострада и да васкрсне из мртвих трећи дан. Kо је писао? Писао је Дух Свети, од савета Свете Тројице, а кроз пророке и тајновидце, у закону Мојсијеву, и у пророцима и у псалмима. Овим књигама Господ даје утолико важности, уколико су оне предсказање онога што се с Њим збило. Тамо је предсказање, овде испуњење. Тамо сен и слика, овде живот и стварност. Тада им от вори ум да разумеју Писмо. Отворити ум равна се чуду васкрсења из гроба. Јер под тешком копреном греха ум се људски налази као у гробној тами: чита и не разуме, гледа и не види, слуша и не појима. Kо је више гледао у слова Писма и читао него јерусалимски књижевници, па ипак - ко је мање видео у прочитаним словима него они? Зашто и њима Господ није скинуо мрачну копрену с ума, да и они разумеју као и апостоли? Зато што су ови били вољни, да им се то учини, а они нису. Јер док књижевници и старешине говораху за Њ: овај човек је грешан и вребаху прилику да Га убију, дотле апостоли говораху: Господе! Kоме ћемо ићи? Ти имаш речи вечнога живота (Јов. 6, 68). Само вољнима Бог отвара ум; само жеднима Он даје воду живота; и открива се само онима који Га чежњиво траже.
Тако је писано и тако је требало. Да су то писали обични људи по своме људскоме разуму, не би се Син Божји позивао на њихово писање нити би се журио да га испуни. Али пророчко писање јесте писање Духа Божјега, и Бог, доследан Себи и Својим обећањима, послао је сина Свог јединородног, да та написана обећања и испуни. Тако је требало, говори Онај који види сав створени свет с краја у крај, као што човек гледа лист исписане хартије пред собом. Па кад Видовити вели, да је тако требало, нису ли смешни слепци, кад говоре, да тако није требало? Требало је, да господ Исус у времену пострада, да би се ми у вечности радовали. И требао је да васкрсне, да би и ми кроз Њега васкрсли у живот вечни.
И да се проповеда покајање у име његово и опроштење греха по свима народима 1 почевши од Јерусалима. Да није Господ Исус пострадао и умро због наших греха, ко би од нас знао, да је грех тако преужасан отров? И да није васкрсао, ко би од нас, сазнавши за ужас греха, имао наде? Онда не би било ни покајање корисно нити опроштење могуће. Јер покајање одговара страдању за грех, а опроштење васкрсењу по сили божанској. Покајањем стари човек, окужени грехом, леже у гроб, а опроштењем рађа се нови човек у нови живот. Ево предивне благовести свима народима на земљи, почевши од Јерусалима! Оно што је слуга Свевишњега, архангел Гаврил, изговорио Пресветој Деви пророчким речима: он ће спасти људе своје од греха њихових, то сада потврђује сам Господар, са искуством страдалника и са правом победника. Но зашто се каже: почевши од Јерусалима? Зато што је у Јерусалиму принета велика жртва за сав род људски, и што је ту засијала из гроба светлост васкрсења. У тајанственом смислу пак, -ако Јерусалим представља ум у човеку - јасно је да од ума треба да почне покајање, смирење и скрушеност, па да се одатле распростре на целог унутрашњег човека. Гордост ума низвргла је Сатану у ад: гордост ума одвојила је Адама и Еву од Бога; гордост ума покренула је фарисеје и књижевнике на убиство Господа. Гордост ума главни је црвињак греха и до дана данашњега. Чији ум не клекне пред Христом, тога ни колена неће клекнути. Kо је отпочео смиривати свој ум покајањем, тај је отпочео лечити своју главну рану.
А ви сте сведоци овоме. Чега сведоци? Сведоци страдања Господа, сведоци Његовог славног васкрсења, сведоци потребе покајања, сведоци истине опроштења грехова. И апостолу Павлу, кад га је обратио од гонитеља у апостола Свога, Господ је рекао: јер ти се зато јавих да те учиним слугом и сведоком овоме што си видео (Дела Ап. 26, 16). А апостол Петар, у првој својој беседи народу по силаску Светога Духа вели: овога Исуса васкрсе Бог, чему смо ми сви сведоци (2, 32). Још и апостол Јован говори: што чусмо што видесмо очима својима, што размотрисмо и руке наше опипаше - то јављамо вама (И Јов. 1, 1-3). Апостоли су, дакле, били лични сведоци живоносне проповеди Христове, Његових чудеса и свих догађаја живота Његовог на земљи, на чему је засновано наше спасење. Они су били слушаоци, гледаоци и саучесници Истине. Они су први укрцани у брод спасења од потопа греховнога, да би продужили друге укрцавати и спасавати. Њихов ум био је укроћен од гордости и њихово срце очишћено од страсти. То им је и сам господ посведочио : ви сте већ очишћени речју, коју вам говорих (Јов. 15, 3). Не само, дакле, да су они били сведоци свега спољашњега, што се могло видети, чути, размотрити и опипати у погледу Слова Божјега него су били сведоци и унутрашњег препорођаја и обновљења човека покајањем а кроз очишћење греха. Јеванђеље се збило не само на њихове очи и уши него и унутра у срцу и уму њиховом. Читава револуција срца и ума одиграла се у њима за три године њиховог учеништва у Христа. Та револуција састојала се у мучном умирању старога човека у њима и још мучнијем рађању новога. Kолико је самртних мука поднела душа њихова докле они најзад, обасјани светлошћу и препорођени, нису могли узвикнути; ми знамо да пређосмо из смрти у живот (Јов. 3, 14)? Kолико времена, колико труда, сумње, страха, агоније, лутања, разматрања и испитивања - докле они нису постали истински и верни сведоци како телесног страдања, смрти и васкрсења Господа Исуса тако и свога сопственог душевног страдања, смрти и васкрсења!
Но ипак у то време апостоли још нису били потпуно духовно очврсли и омужали. Зато их Господ наставља и руководи као децу, храбрећи их при растанку: нећу вас оставити сиротне (Јов. 14, 18). Зато се и бави с њима још четрдесет дана после Свога васкрсења, показујући себе жива многим и истинитим чудима и говорећи о царству Божијем и зато им, најзад, обећава послати Духа Светога, силу с висине.
И изведе их на поље до Витаније, и подигнувши руке своје благослови их. И кад их благосиљаше, одступи од њих, и узношаше се на небо. Kако величанствен и дирљив растанак са земљом! Тамо на ивици Горе Јелеонске, на догледу хумке, испод које је умрли Лазар поново се дигао у овај времени живот, уздигао се васкрсли Господ у недогледне висине вечнога живота. Уздигао се не до звезда него изнад звезда; уздигао се не до ангела него изнад ангела, и не до највиших сила небесних него изнад ових, изнад свих бесмртних војски небесних, изнад свих рајских обиталишта ангелских и праведничких, далеко, далеко и за херувимске очи, до самога престола Оца небесног, до у сами тајанствени олтар Свете и животворне Тројице. Мера те висине не постоји у створеном свету; можда је њој равна у противном правцу само дубина, у коју је гордост сурвала Луцифера, одступника од Бога; дубина, у коју је Луцифер хтео сурвати и род људски. Господ Исус спасао нас је од ове бесконачне пропасти, и место дубине бездна уздигао нас у божанске висине неба. Уздигао је нас, велимо, из два разлога: прво, јер се Он уздигао као телесни човек, као што смо и ми, и друго, јер се уздигао, не Себе ради, него нас ради, да би нама отворио пут примирења с Богом.
Узносећи се Својим васкрслим телом, које су људи били умртвили и у земљу зарили, Он је благосиљао рукама, које су људи били клинцима израњавали. О, благословени Г осподе, како је превелика милост Твоја! С благословом је по ч ела историја Твога доласка у свет, с благословом се и завршила. Објављујући Твој долазак у свет архангел Гаврил је поздравио Пресвету Богоматер речима: радуј се, благодатна, благословена си ти међу женама! А сада, када се Ти поздрављаш са онима, који Те примише, Ти шириш пречисте руке Своје и обасипаш их благословом. О, најблагословенији међу људима! О, благодатни источниче благослова! Благослови и нас, као што си благословио апостоле Твоје!
И кад гледаху за њим где иде на небо, гле, два човека стадоше пред њима у белим хаљинама, који рекоше: људи Галилејци! што стојите и гледате на небо? Овај Исус који се од вас узе на небо тако ће доћи као што видесте да иде на небо. Два човека у белим хаљинама јесу два ангела Божја. Невидљиве војске ангела пратиле су свога Господара са земље на небо, као што су Га негде допратиле с неба на зем љ у при Његовом зачећу у Назарету и рођењу у Витлејему. Двојица од њих при вазнесењу Господа учинили су себе видљивим за очи људске, по промислу Божјем, ради једне испоруке ученицима. Та испорука била је неопходна за оне, који су се могли осећати остављеним и осамљеним по одласку Спаситеља. Овај Исус који се од вас узе на небо тако ће доћи. То је испорука Христова преко ове двојице ангела. Видите ли, колико је човекољубље Господа? Чак и у време Свога узношења на небо, ка престолу славе Тројединог Бога, Он не мисли о Себи, ни о Својој слави после понижења, нити о Своме одмору после труднога дела на земљи, него мисли о Својима, који остају иза Њега на земљи. И ако их је Он лично довољно био и усаветовао и укрепио, ипак Он им шаље ангеле Своје, да их још више укрепи о обрадује. И ако им је обећао послати Духа Утешитеља; и ако им је Он лично рекао: нећу вас оставити сиротне, доћи ћу к вама - ипак Он чини и нешто више, што им није обећао: Он им показује ангеле небесне, као веснике и слуге Своје, једно да их тиме увери о моћи Својој, а друго да им и кроз ангелска уста понови обећање, да ће Он опет к њима доћи. Он све, све чини, само да одбије од њих страх и тугу, и да их обогати храброшћу и радошћу.
И они му се поклонише, и вратише се у Јерусалим с великом радошћу. Поклонише се свесилном Господу и душом и телом, у знак поштовања и послушности. Тај поклон њихов значи: нека буде воља Твоја, свесилни Господе! И вратише се с горе Јелеонске у Јерусалим, како им је и наређено. Не вратише се с тугом но с великом радошћу . Били би тужни, да се Г оспод на други начин растао са њима. Но Његов растанак са њима био је новим и величанственим откровењем за њих. Он није ишчезао од њих ма како и незнано куда, но у слави и сили уздигао се н а небо. Тиме су се очигледно обистиниле пророчке речи Његове о овом догађају, као што су се пре тога обистиниле и оне о Његовом страдању и васкрсењу. И ум ученика тиме се отворио, да разумеју оно што је Он рекао: нико се не попе на небо осим који сиђе с неба, син човечји (Јов. 3, 13); и још оно што је у виду питања рекао ученицима (кад су се ови саблажњавали од Његових речи о хлебу који сиђе с неба); а ако угледате С ина човечијег да одлази горе где је пре био (6, 62)? и још оно: изиђох од О ца и дођох на свет; и опет остављам свет и идем к О цу (16, 28). Тама од незнања улива у душу људску страх и недоумицу, а светлост од познања истине улева радост и ствара снагу и поуздање. У страху и недоумици били су ученици, кад им је Господ говорио о Својој смрти и васкрсењу. Но кад су га видели васкрсла и жива, обрадоваше се. У страху и недоумици морали су опет бити ученици, кад им је Г оспод говорио о Свом вазнесењу на небо и растанку са њима. Но кад с е и то на њихове очи догодило, како је проречено, они се испунише великом радошћу. Страх је разбијен, сумња ишчезла, недоумица одлетела, а место свега тога извесност, прекрасна сунчана извесност, и од извесности снага и радост. Сад су они поуздано знали, да је њихов Господ и Учитељ с неба сишао, јер се на небо и узнео; и да је од Оца послат, јер се к Оцу вратио; и да је свемоћан на небу као што је био и на земљи, јер Га ангели прате и Његову вољу испуњују. С тим поузданим знањем везана је била сада и поуздана вера, да ће Он опет доћи, и то не ма како него у сили и слави, као што им је Он више пута говорио, и као што су ангели Његово обећање поновили. Њима, дакле, сада ништа није остајало него да у свему ревносно изврше Његове заповести. Он им је заповедио да седе у Јерусалиму и чекају силу с висине. С великом и потпуно оправданом радошћу, и са исто тако великом вером, да ће та сила с висине доћи на њих, они се вратише у Јерусалим.
И бијаху једнако у цркви хвалећи и благосиљајући Бога. То јест непрестано су ходили у храм јерусалимски, и ту су хвалили и благосиљали Бога. На другом месту опет каже се: сви једнодушно бијаху једнако на молитви (Дела Ап. 1, 14). После свега што су видели и сазнали, они нису могли више одвојити ума и срца свога од Господа, који се удаљио био испред њихових очију, али који је зато остао још дубље усађен у душе њихове. Са силом и славом Он је обитавао у душама њиховим, и они су ликујући хвалили и благосиљали Бога. И тако, Он се брже вратио к њима него што су они очекивали. Није се вратио, да га очи виде, него се вратио уселивши се у душе њихове. Но није сам Он био усељен у душе њихове него заједно са Оцем. Јер је Господ рекао за онога ко има љубав к Њему: ја и Отац к њему ћемо доћи, и у њ ега ћемо се настанити (Јов. 14, 23). Требало је само још да и Дух Свети сиђе и настани се у њима, па да они буду савршени људи, у којима је обновљен образ и подобије т ројединог Бога. На то су они имали да чекају у Јерусалиму. И сачекали су, и дочекали су. И на десет дана доцније сишао је Дух Свети, сила с висине , на ту прву цркву Христову, да се никад не одвоји од Цркве Христове уопште до дана данашњега и до краја времена.
Хвалимо и ми и благосиљајмо Господа, који нам је вазнесењем Својим отворио ум, да видимо пут и циљ нашега живота. Хвалимо и благосиљајмо Оца, који на нашу љубав према Сину одговара Својом љубављу, и усељава се заједно са Сином, у сваког оног који држи и исповеда заповести Господње. И држимо у уму нашем непрестано Оца и Сина, хвалећи их и благосиљајући - као апостоли негде у граду јерусалимском - чекајући, да и на нас сиђе сила с висине, Дух Утешитељ, који још при крштењу на сваког од нас силази, но који се због греха наших од нас удаљава. Да би се и у нама тако обновио цео првобитни небесни човек. Да би се тако и ми, као апостоли, удостојили, да нас благослови прослављени и вазнесени Господ наш Исус Христос, коме нека је слава и хвала, са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.
извор: branislavilic.blogspot.com
Манастир Вазнесење, Вазнесење Господње - Спасовдан, 28.5.2020.
јеромонах Орсисије (Ивановић)
настојатељ манастира Свете Тројице
29. мај 2020.
Вазнесење Господње и Свети Ахилије свечано прослављени у Ариљу
Припремајући се да прослави славно Вазнесење Господа нашега Исуса Христа на небеса, у четрдесети дан по Васкрсењу, сабрала се ариљска литургијска заједница да удвостручи славље – јер јој дође и дан храмовне славе, Светог оца Ахилија.
Празнично вечерње служио је Архијерејски намесник пожешко-ариљски протојереј Драган Стевић уз саслужење протонамесника Марка Петровића из Kованлука и јереја Бранка Росића из Јошаничке Бање.
Јектеније за сав народ и сву васељену произносио је ђакон пожешки Михаило Живковић.
Након прочитаног Јеванђеља, Владика Јустин је беседио. Подсетио је присутне да је данас велики празник. Господ је по Васкрсењу дошао међу своје ученике и показао им ране од клинова рекавши им да се не плаше – јер је Он победио смрт. Тешио их је четрдесет дана, до Вазнесења на небо. Иако га после тога нису више могли видети физичким очима, они су били радосни јер се испунило све оно што је у Светом Писму о Христу написано. Са трепетом су ишчекивали да на њих сиђе Дух Свети, сила са висине, који ће их учинити несаломивим проповедницима Истине.
Свети Јован Златоусти описује домострој нашега спасења као дрво, па каже: Оно што је корен тога дрвета, то је Рођење Христово, стабло је слика Распећа, гране Васкрсења, цветови Вазнесења, а плод је слика силаска Духа Светога. А Свети Серафим Саровски каже да је циљ нашега живота у задобијању Духа Светога. На нама је да се трудимо да се обучемо у Силу са висине. То је тешко, потребан је подвижнички живот, али Господ ће увек бити ту ако будемо желели заједницу са Њим.
Владика је подсетио и да ће Господ поново доћи у овај свет, али не да му суде већ да Он суди свима нама, као господар творевине.
На крају, Владика је пожелео да нас Бог удостоји своје милости, и да ако такав благослов буде у будућности добијемо и део моштију Светог Ахилија, које почивају у Лариси у Грчкој.
Уз трпезу љубави, присутнима се обратио старешина храма јереј Бојан Милошевић, захваливши Епископу на посети и поуци, а свима вернима и дародавцима на свакој помоћи коју чине храму. Подсетио нас је и на вековну везаност нашег народа за овај свети храм и чуда која је изливао Свети Ахилије на све који му притичу.
Братство храма Светог Ахилија
извор: eparhija-zicka.rs
о. Александар Шмеман, Вазнесење Господње
Вознеслсја јеси во славје Христе Боже наш, радост сотворивиј учеником, објетованијем Свјатаго Духа, извјешченим им бившим благословением. Јако ти јеси Син Божиј, избавитељ. мира.
Вазнео си се у слави Христе, Боже наш, радост учинивши ученицима, обећањем Духа Светога, пошто их претходно утврди благословом, јер Ти си Син Божији, Избавитељ света.
РАВАНИЧКО ПОЈАЊЕ
 |
| Сирија |
Вазнесење Господње се празнује четрдесет дана после Васкрса, тачније у четвртак шесте недеље после празника Васкрсења Христовог. На вечерњој служби која се служи у среду уочи Вазнесења врши се, у складу са црквеним типиком, такозвано Оданије Пасхе, нека врста опраштања са Васкрсом. Почетак и крај службе се, на тај дан, врши исто као и на сам Васкрс. Поново се певају радосни стихови: " Нека васкрсне Бог и расточе се непријатељи Његови..."и "Ево дана који је створио Господ, узрадујмо се и узвеселимо се у њему...".
Произносећи те стихове и држећи васкршњи трокраки свећњак у руци, свештеник кади цео храм, и после сваког изговореног стиха храмом одјекује радосни поздрав "Христос васкрсе!". Опраштамо се и "растајемо" са Васкрсом до идуће године. И као да нам на душу у тим тренуцима пада сенка туге. Међутим, уместо туге Бог нам шаље нову радост: радост празновања празника Вазнесења Господњег и сагледања тајне тог празника. 0 Вазнесењу Христовом у Јеванђељу је речено следеће: "И изведе их напоље до Витаније, и подигавши руке Своје благослови их. И док их Он благосиљаше, одступивши од њих и узносаше се на Небо. А они Му се поклонише и вратише се у Јерусалим са радошћу великом..." (Лк. 24, 50-53).
"Са радошћу великом... ". Чему су се радовали апостоли том "великом радошћу" која траје до наших дана и сваке године увек изнова тако задивљујуће проблескује у празнику Вазнесења Господњег? Знамо да је на тај дан Христос напустио Своје ученике и отишао од њих: то је, дакле, био дан растанка. Оно што је уследило после тог дана био је дуг и предуг период проповедања Христа, гоњења, мучеништва и саблазни којих је до данас препуна историја Хришћанства и Цркве. И као да је тим даном дошао крај радости свакодневнога општења са Христом, покрову Његове силе и Његовога божанства на земљи.
И како је само добро један проповедник насловио своју проповед на Вазнесење Господње, назвавши тај празник "радосним растанком"! Не, Црква на тај дан не празнује одлазак Христов. Христос је рекао: "Са вама сам до свршетка века", и сва радост хришћанске вере извире из свести о Његовом сталном присуству, од вере у Његове речи: "Где се двоје или троје саберу у име Моје, тамо сам и Ја међу њима". Црква, дакле, на Вазнесење не празнује одлазак Христов од људи, већ Његово славно узношење на Небо.
Празник Вазнесења је празник неба отвореног човеку, празник неба као новог и вечног дома и обиталишта човековог, неба као нашег истинског завичаја. Грех је раздвојио земљу од неба и претворио нас у земна и приземна бића која су упућена искључиво на земљу и која живе искључиво земљом. Грех и није ништа друго до наше унутарње одрицање од Неба. И ми на дан Вазнесења не можемо а да се не згрозимо пред тим човековим одрицањем од Неба, пред одрицањем којим је данас затрован читав свет. Човек са гордошћу и важношћу објављује да је он материја и само материја, и да је читав свет материја, и да ничега другога нема осим материје. Штавише, он као да се радује свему томе, те са презрењем и жаљењем све оне који још увек верују у некакво "небо" назива глупацима и незналицама. "Па, и то, мој брајковићу, што ти називаш небом кажу такви и то је такође материја, и ничега другога нема, нити је било, нити ће бити. Сви ћемо умрети и иструлити, а дотле дај на градимо земаљски рај одбацивши све поповске измишљотине".
И то је укратко, али апсолутно тачно речено сам врхунац наше културе, наше науке и наших идеологија. Прогрес на гробљу, прогрес црва који се хране лешевима. "Шта је то што ви нудите, какво је то небо о коме говорите, у какво се небо вазнео Христос, када се зна да 'на врху' неба нема тога о чему ви говорите?" питају нас безбожници. На то питање одговара Св. Јован Златоусти, велики хришћански проповедник који је живео пре шеснаест векова. Говорећи о небу и небеском, Јован Златоуст кличе: "Шта је мени до неба када ћу ја сам постати небо...". Одговарају и наши хришћански преци који су храм назвали небом на земљи. И сви ти одговори се у суштини своде на једно: небо то је име за наше истинско призвање, Небо то је она крајња истина о земљи.
Kада Хришћанство говори о Небу онда ту уопште није реч нити о каквом ван - галактичком пространству, нити о каквом непознатом козмосу. Реч је о Небу које нам је вратио Христос. 0 Небу које смо изгубили у свом греху и гордости, у својим земаљским и искључиво земаљским наукама и идеологијама. Реч је о Небу које нам је Христос поново открио, даровао и вратио да буде наше. Небо то је Царство вечнога живота, Царство истине, добра и лепоте. Небо то је пуно одухотворење човека. Небо то је Царство Божије, то је победа над смрћу, то је тријумф љубави и знања, то је она апсолутна чежња за коју је у Јеванђељу казано: "Што не виде око, и не чу ухо, и што не дође у срце човеку, то је Бог припремио онима који Га воле".
Све то нам је открио и изнова даровао Христос, прожевши небом читав наш живот већ овде и сада, претворивши ову земљу у одраз и одблесак небеске лепоте. Kо је то сишао са неба на земљу да би нам вратио небо? Бог. Kо се са земље вазноси на Небо? Богочовек Исус. Или како каже свети Атанасије Велики: "Бог је постао човек да би човек постао бог". Бог се спустио на земљу да бисмо се ми вазнели на небеса! То је прави смисао празника Вазнесења Господњег! У томе је његова светлост и његова неизрецива радост. Ако је Христос на небу, ако верујемо у Њега и волимо Га онда смо и ми са Њим на небу. За Његовом трпезом, у Његовом царству. Ако се у Христу вазноси човек, онда то значи да је у Христу и мени отворен пут Вазнесења, онда то значи да сам и ја призван да се вазнесем, онда то значи да се и мени у Вазнесењу открива циљ, смисао и крајња радост мога живота.
Све, баш све што нас окружује непрестано нас вуче наниже. Али, на празник Вазнесења ми гледамо Христа који се се вазноси у слави, гледамо Његово божанско тело које се вазноси на небо и говоримо себи и свету: " То је истина о свету и човеку, то је оно на шта нас одувек позива Бог! ".
Испунивши све што је о нама било наумљено,
Сјединивши земаљско са небеским,
Вазнео си се у слави, Христе, Боже наш,
И Ниси се одвојио од нас,
Но, с нама неодступно пребиваш
И говориш онима који Те воле:
Ја сам са вама и нико вам ништа не може...
извор: www.spc.rs
Вазнесење Господње – Слава Саборног храма и града Чачка
Саборна црква у Чачку испочетка је била манастир подигнут старањем жупана (кнеза) Страцимира Немањића. Kроз бурну историју више пута је претварана у џамију. Почетак 19. века доноси родољубиву жељу за слободом српског народа. Први српски устанак представља прву озбиљнију побуну нашег народа против Османлија. Но, тек Другим српским устанком долази до могућности које могу нешто променити.
Данас, када наша Света црква прославља Вазнесење Господње, верни народ се сабрао да се молитвено и свечано захвали Господу. Служена је Света Литургија, у продужетку које је кренула литија око цркве и на крају је пререзан славски колач.
Светом Литургијом началствовао је Архијерејски намесник таковски протонамесник Драган Ђорем, а саслуживали су му Архијерејски намесник трнавски протојереј Мирослав Петров, старешина Храма Вазнесења Господњег у Чачку протојереј Марко Мирковић, старешина Храма Свете Тројице у Горњем Милановцу протојереј Миодраг Анђелић, старешина Храма Светог Великомученика у Ужицу протојереј Владимир Дуканац, старешина храма Светог Kнеза Лазара на Љубићу протојереј Владан Милосављевић, протонамесник Александар Јевтић из Храма Светог Саве Српског у Kраљеву, јереј Радиша Сеочанац из Храма Свете великомученице Марине у Атеници, свештенство из Храма Вазнесења Господњег у Чачку (протојереј Kрстивоје Милуновић, протојереј Иван Пауновић, јереј Ђорђе Лазаревић), умировљени парох ужички протојереј Милан Филиповић, умировљени парох заблаћки протојереј Мирољуб Мирковић, као и парохијски ђакон при Храму Вазнесења Господњег у Чачку Ђорђе Петровић. На Литургији је појао мешовити црквени хор „Вазнесењски“ предвођен диригентом Владимиром Kотлајићем. Светој Литургији је, поред бројног верног народа, присуствовао и градоначелник града Чачка господин Милун Тодоровић са својим сарадницима.
Након прочитаног јеванђељског одељка, присутнима се надахнутом беседом обратио протонамесник Александар Јевтић. Он је подсетио на значај овог “необичног“ празника, који је разумљив само у светлу целокупног домостроја спасења који је ради нашег спасења извршио Господ Исус Христос. Ово је празник “отвореног неба“ када је земља пројавила своју везаност за небо. Грехом одвајана од неба, земља је Оваплоћењем и Вазнесењем Сина Божијег Kоји је узео људску природу на себе, остварила назначење – да се створено освешта нествореним. Христос је “прва ластавица“, према речима Светог Николаја Жичког, која нас је повела у топлије рајске крајеве. Kао јато, ми Му последујемо, подвизавајући се, стремећи ка небу, ослобађајући се робовања овоземаљском. Ово чинимо у пуноћи кроз учествовање у богослужењима, најпре Литургији као пројави долазећег Царства Божијег. Угледајући се на апостоле и прве хришћане, који су након “радосног растанка“ са Господом време проводили “непрестано у храму хвалећи и благосиљајући Бога“ (Лк 23, 53), и ми смо данас на овом месту у благодарењу и молитви сабрани очекујући Силазак обећаног Светог Духа – рекао је отац Александар, пожелевши свима благословен празник.
Светом Причешћу приступило је мноштво верног народа. Свима се поздравним речима обратио старешина храма Вазнесења Господњег протојереј Марко Мирковић. Честитао је празник и захвалио се народу на труду око завршетка осликавања куполе Саборне цркве. Позвао је вернике и град да помогну да се овај историјски подухват настави како би наша црква поново добила изглед какав доликује Немањићкој задужбини.
Услед ситуације коју је изазвала епидемија, литија није ишла, као што је обичај, кроз улице града, него молитвено око цркве. Након литије поново смо се сабрали у дому Господњем где је свечано пререзан славски колач.
Благодаримо Господу на благослову који нам дарује и молимо Га да се наредна црквена слава прослави литургијски у осликаном храму!
Текст и фотографије: вероучитељ Ђорђе Чоловић
извор: eparhija-zicka.rs
28. мај 2020.
МАНАСТИР ВАЗНЕСЕЊЕ
Песма "МАНАСТИР" са албума "У време оно...",
издање манастира Вазнесења, 2019.
Манастир Вазнесење,
ШКОЛА ВИЗАНТИЈСКОГ ПОЈАЊА
 |
| СПАСОВДАН, 2020. |
Манастир Вазнесење, БЕСЕДЕ НА СПАСОВДАН
јеромонах Орсисије (Ивановић),
настојатељ манастира Свете Тројице, 2019.
јереј Бранко Росић, 2018.
Архимандрит Тимотеј
протојереј-ставрофор Бранко Керкезовић
2017.
2016.
протонамесник Милан Луковић, 2015.
о. Илија (Буха), 2014.
2013.
 |
| Вазнесење Господње - Спасовдан, 2020. |
27. мај 2020.
"ЖИВА ВОДА" У ВАЗНЕСЕЊУ
17.5.2018.
25.5.2017.
Песме групе "ЖИВА ВОДА", изведене у Вазнесењу
 |
| 2019. |
Никола Попмихајлов, Српски византијски хор "Мојсије Петровић"
Тропар Вазнесења Господњег, гл. 4.
Представљање књиге "Водич за појце" Николе Попмихајлова
Градска библиотека "Владислав Петковић Дис"
Чачак, 18.9.2019.
Кондан Вазнесења Господњег, гл.6
Ирмос девете песме Вазнесења, гл.5
 |
| ЧАСОВИ ВИЗАНТИЈСКОГ ПОЈАЊА ПРИ МАНАСТИРУ ВАЗНЕСЕЊУ |
Школа црквеног појања, 9. емисија, ПЕТИ ГЛАС
 |
| Емисију преузми овде: www.slovoljubve.com |
Овај циклус емисија Радио "Слово Љубве" у својој 10. години непрекидног емитовања програма, посвећује великом јубилеју наше помесне Цркве - осам векова аутокефалности, а реализује благодарећи несебичној подршци Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама при Министарству правде Републике Србије.
НАШЕ ПРОЗРЕЊЕ, Недеља Шеста по Васкрсу, о слепом
Можда је управо за нас, за нашу генерацију посебно важна данашња прича о исцељењу човека слепог од рођења. Спаситељ пролазећи поред слепца којег познаје цео Јерусалим не пита ни за шта, не пита га чак ни за веру, „мимоидиј“ (пролазећи поред) – исцелио га је. Слепац је прогледао, а слепи фарисеји су почели да га испитују ко му је учинио ово велико добро које они сами никад нису могли и неће моћи да учине.
Понекад људи питају: шта је то хула на Светог Духа? У данашњем одломку из Јеванђеља описан је овај страшни грех: фарисеји виде силу Божју – показану у исцељивању човека слепог од рођења – и свеједно је упорно негирају. Ругајући се позивају: „Узнеси славу Богу, знамо да је Човек (Kоји те је исцелио) – грешник.“ А исцељени каже: „Бог не слуша грешнике, већ слуша онога ко поштује Бога и твори Његову вољу. Од памтивека се није чуло да неко отвори очи човеку слепом од рођења. Да није од Бога, ништа не би могао да чини.“ И тада су га фарисеји истерали напоље, односно, изопштили из синагоге, изопштили из целе израиљске заједнице.
Лишен је свих права. Од сада по јеврејским законима нико не може да разговара с њим, ни да му помаже, ни да живи заједно с њим. Отац и мајка су га се одрекли.
„Отец мој и мати моја остависта мја, Господ же воспријат мја...“ Управо тада га Сам Спаситељ проналази и каже: „Да ли верујеш у Сина Божјег?“ Човек који је прогледао упита: „А ко је Он, Господе, да верујем у Њега?“ И тада му Спаситељ каже, скоро исто што и Самарјанки прошле недеље: „И видео си Га и Он говори с тобом.“ Човеку слепом од рођења нису били потребни више никакви докази. Он Му се поклонио као Богу и рекао: „Верујем, Господе.“
Није нам случајно пре недељу дана Света Црква приказала исто такво откровење Спаситеља жени-Самарјанки која је била грешна, али чистог срца. Ово двоје људи из Јеванђеља су обоје видели Бога.
Сви ми смо генерација људи слепих од рођења. Већина нас је рођена ван вере у Господа. Наше духовне очи је по плану, који је скован још у давна времена, требало да остану затворене све до наше смрти. И милиони, милиони људи је требало да оду у вечност, не спознавши ни Бога, ни своју душу, ни сам духовни свет. Учињено је све да бисмо ми, који смо рођени слепи, а често и од слепих родитеља, заувек остали такви.
Међутим, с нама се десило чудо Божје. Господ нас је, не питајући да ли верујемо, не испитујући нас о томе, већ напротив, знајући да немамо ту веру, помазао блатом и мукама као светим миром, и милиони, милиони људи у нашој земљи су се исцелили. Отвориле су им се духовне очи.
Наши савременици, исцељени слепци, као и онај човек који је био слеп од рођења, били су подвргнути тешким искушењима, испитивањима и ругањима од стране фарисеја овога века, и многи од нас су били изопштени из друштва својих пријатеља, ближњих и родбине. Многима од нас се десило исто што и слепом човеку од рођења који се помиње у Јеванђељу.
Али зашто је Спаситељ исцелио баш њега? Зашто се чудо Божје десило управо овом човеку, а не читавој гомили истих таквих несрећних, осакаћених и болесних који стоје поред њега? Пре две недеље смо читали у Јеванђељу како је Спаситељ исцелио раслабљеног. Али он је макар жудео за исцељењем и надао му се – читавих 38 година. А човек који је био слеп од рођења није имао вере, зато што није знао у кога да верује – он једноставно није видео Господа, није видео Онога Kо му је рекао: „Иди у бању силоамску и умиј се.“ Управо њему је Спаситељ, видећи све његово храбро исповедање пред непријатељима Истине, пред непријатељима Божјим, открио Своје Божанство.
Али ипак, зашто су се једни исцељивали, а други се нису исцељивали? Зашто је Спаситељ пролазећи поред гомиле убогих, сиромашних, инвалида, парализованих, одабрао једног и њега исцелио? Зашто од милиона и милијарди људи слепих од рођења само мало стадо духовно прогледава, зашто од стотина народа који живе на свету само малобројни исповедају спасоносну православну веру?
Ако кажемо с људске тачке гледишта, то је неправедно. Ако кажемо с људске тачке гледишта – по чему су други слепци били гори од овог слепца? А по чему су други парализовани који су се налазили у Силоамској бањи били гори од овог парализованог? И по чему смо ми (а свако од нас зна колико вреди, и да то није много) бољи од милиона наших браће и сестара у овом свету који нису просвећени светлошћу вере?
Спаситељ је у данима Свог земаљског живота идући по земљи од многих изабрао оне... које је изабрао. И данас се дешава исто. И међу народима у целини Господ такође бира само оне које бира.
Kо су, на крају крајева, они које Спаситељ бира?
Пред Своја страдања, на Тајној вечери, Он каже ученицима: „Изабрао сам вас из света.“ А затим се у првосвештеничкој молитви обраћа Оцу: „Оче Свети! Сачувај их у име Твоје, оне које си Ми дао.“ Kо су они? Да ли су то богати и велики људи? – Не, наравно да нису. Да ли су само сиромашни? – Нису ни то. Међу онима које је Бог изабрао било је људи свих стања. Или су то били људи који су имали друго богатство – разум и мудрост? – Ништа слично. То су били мудри људи који су признавали своју немоћ ума, и били су потпуно неуки људи, па чак и просто јуродиви, који су изненада добијали посебна откровења. А можда су то били људи богати греховима, зато што је Господ „дошао да спаси грешнике“? – Али знамо да у сви грешни пред Богом. Или су то можда људи богати вером? – Да, Господ је захтевао веру од људи. Али, ево, човека слепог од рођења је исцелио без његове вере. Раслабљеног којег су људи спустили пред Њега раскопавши кров, Он је исцелио само по вери људи који су га донели. И још знамо да и демони верују и дрхте... Дакле, кога Господ бира за Своје наследство?
Апостол у једној од посланица каже: „Сад више не живим ја, већ живи у мени Христос.“ Ево кога Спаситељ бира: оне који могу да се одрекну себе и да постану обитавалиште Бога.
По неизрецивом Божјем плану бирају се само такви људи. Нека је човек и малодушан, као овај раслабљени који је пре две недеље издао Спаситеља, али и он је могао да каже, бар извесно време у свом животу, да у њему живи Христос. Могао је да постане Његов храм. И Јуда је извесно време био храм Божји! Али Бог ће разрушити онога ко разруши храм Божји...
„Сад више не живим ја, већ живи у мени Христос.“ Исто могу да кажу сви они које Бог бира. Укида се стари човек и гради се Христос у човеку.
Али Христос у човеку уопште не живи апстрактно, не живи само у нашем разуму. Христос се налази у разуму многих људи који верују у Бога: и протестаната, и католика, и просто оних који кажу: да, верујем у Христа, али сам ван Цркве. Има оних који говоре о Христу, маштају о Њему, желе да чују нешто о њему – али у њима нема Христовог живота. Они су вам Христовог Тела, ван Христове Цркве. Управо зато се испоставља да многи народи који су сазнали за Христа, живе ван Његовог Тела, ван Његовог Божанства.
Наравно, ово не говоримо да бисмо се гордили. Света Црква о изабранима говори као о највећој Божјој милости према грешном човеку, али и као о највећој одговорности. Зато што и изабрани, на несрећу, могу постати налик на Јуду, могу постати одступници, у којима је некада живео Христос, а затим су свог Спаситеља издали и разапели.
Наше прозрење се састоји у томе што почињемо да видимо да смо пуни грехова и да смо способни на свако зло и сваку издају. Наше прозрење је у томе што почињемо да видимо свет какав јесте, да лежи у злу. Наше прозрење је у томе што у овом свету највише почињемо да видимо и ценимо само велико милосрђе Божје према нама и према целом слепом човечанству. А ако то не видимо, значи да нам се само чини да смо прогледали, а заправо смо остали и даље слепи, од чега нека би нас Господ избавио!
Христос васкрсе!
Митрополит псковски и порховски Тихон (Шевкунов)
извор: www.pravoslavie.ru
26. мај 2020.
Оданије Васкрса / Стихире Пасхе, мелос Петра Пелопонеског Лампадарија, глас 5.
Архиепископ Аверкије (Таушев)
извор: svetosavlje.org
У СЕЋАЊУ: Лука Радовић / ХЕРУВИМСКА ПЕСМА, гл.8 и ДОСТОЈНО ЈЕСТ, гл. 6/ ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ, тропар Пасхе, гл.5
Никола Попмихајлов, Никола Шенер, Предраг Недељковић и Лука Радовић
(Српски византијски хор "Мојсије Петровић", Београд)
и полазници часова византијског појања
при манастиру Вазнесење,
Градска библиотека "Владислав Петковић Дис",
Чачак, 18.9.2020.
...Бескрајно смо тужни због преурањеног растанка, али се уздамо у човекољубље и промисао Господа нашег Исуса Христа који бира време када смо најспремнији за сусрет са Њим.
Саучествујемо у болу са Лукином породицом и пријатељима.
Вечан му спомен!
Српски византијски хор "Мојсије Петровић", Београд
*
У уторак Шесте недеље по Пасхи, 26. маја 2020. године на јагодинском градском гробљу, служено је опело покојном Луки Радовићу (1997-2020)
Опело су служили Преосвећена Господа Архијереји Јован шумадијски и Иларион тимочки са великим бројем свештенства, монаштва и верног народа многих Епархија наше Свете Цркве.
Преосвећени Владика тимочки Иларион је у својој беседи исказао најтоплији и најсрдачнији однос који је имао са уснулим Луком, његову безрезервну подршку и љубав у најтежим тренуцима његовог живота, као и да никако није у реду то што он одлази пре свих нас, он који је најчистији и најдостојнији свих животних радости: “Господ у овај дан прима од нас славословље и благодарност, али и молитву и вапај да утеши родитеље, браћу, сестре, рођаке, пријареље, кумове и све нас, због ненадокнадивог губитка, са којим се сусрећемо и са којим се боримо, са Kрстом који нам је Господ даровао. Али Тај Kрст, који је нам Господ даровао у данашњи дан, је исти онај који је Господ дао Аврааму, да га понесе када је призвао Авраама, да свога сина принесе једном истинитом Богу на жртву. И од оног тренутка када се дете у благочестивој породици роди, по милости Божијој, када је услишена молитва родитељска, када се дете роди на свет, од тог тренутка родитељ почиње да носи Kрст и своје дете да га, како кажемо у свакој јектенији,” да сами себе и једни друге” приносимо Господу у славу. Од тренутка рођења, родитељ носи своје дете на Голготу, да га принесе Богу на жртву, али са љубављу и надом да ће сваки родитељ бити помилован због своје вере, као што је Авраам био помилован и као што је рука његова била задржана, да не жртвује свога сина јединца. Да ли је Господ у данашњи дан и неретко суровији према нама, него што је био некад? Да ли је Господ мање милостив према роду нашем, према благочестивим родитељима, који су ово благословено дете од тренутка крштења у манастиру Букову, на коме сам лично присуствовао, који је рођен на св. Илариона, а који се данас опрашта од нас и ми од њега, на рођендан Владике Јустина који га је крстио? Да ли је Господ мање човекољубив, да нас у овај дан сабира у овом броју и да прима од нас овакво жалосно , али крсно васкрсно појање од свих овде сабраних, где су уједињени и жалост родитеља, свештеника и ближњих, са анђелским појањем хорова византијских, мокрањчевих и са сваким гласом верног брата и сестре који се гуши у сузама, не зато што је и наша вера недостала, него су то неиспитљиви судови Гоподњи? А знамо да Господ бира себи по Својој вољи и благослову. Некоме је потребно да проживи шездесет или осамдесет година да буде убран, као зрели грозд винограда Госпдњег и да буде уврштен у хорове анђела. А овај наш незаборавни и син и брат и пријатељ и колега и појац, како сви верујемо, несумњиво се удостоји да након краткотрајног живота буде уврштен у хорове анђела, да слави Господа оним што му је Господ заиста даровао, и слух и глас. Јер читавог свог живота ово благословено дете је мислило о Господу , веровало у Њега , тежило ка Њему. И сада се управо дешава оно остварење његових тежњи и молитве негде родитеља, не да се на овакав начин све заврши, али испуњење молитве да Господ спаси и сачува пород чекани и благословени, да га прими у Царство небеско. Драги Лука, не могу ти заборавити загрљај који си ми пружио прошле године септембра месеца у Зајечару, када си ми као потпуно чисто дете притрчао са улице и загрлио ме, питао за здравље и посведочио да си ти и твоје колеге усрдно приносили молитве, када сам ја пролазио искушење по допуштењу Божијем. Тада никоме није падало на памет да ћеш ти сада бити испред мене и нас овде и да ћемо ми далеко недостојни од тебе, да те испраћамо путем Царства Небеског. Али нека је благословен Господ, Васкрсли из мртвих ради нас и ради нашега спасења. Васкрсли по свом Човекољубљу, да би нама отворио пут у Царств Небеско и не ка би ти Господ даровао вечну радост, да се радујеш вечном радошћу пре свих нас, јер си те радости далеко достојнии од свих нас. И да нас тамо дочекујеш, ако Бог да, са хоровима анђела, све оне који те помињу који се моле за твоје упокојење и који са вером надом и љубављу ка Васкрслом Господу, без сумње у Његово Човекољубље, тебе испраћају из овога пролазног, трулежног и огреховљеног света у оно место које си заслужио и ка коме си тежио. И нека си благословен и душа твоја нека се радује, а свима овде окупљенима Господ, у кога си непоколебиво веровао, нека дарује праву и потпуну утеху до тренутка потпуне и вечне заједнице у Царству Небеском. Нека ти је вечан спомен драго и благословено дете, Царство ти Небеско и пред престолом Господњим слави Господа и моли се за нас. Амин!”
*
Kум породице Радовић, протојереј-ставрофор Рајко Стефановић, обратио се окупљенима питањем које је поставио праведни Јов, о страдању праведника и одговору који даје – да је једини излаз у потпуном предавању вољи Божијој – да ће људско постојање добити прави смисао тек у Господу Исусу Христу и испуњење у Царству Божијем. Отац Рајко је упоредио уснулог Луку, са Св. еванђелистом Луком - да је наш Лука својим појањем и слављењем Бога ширио својеврсно Еванђеље, као што је Св. Ап. Лука то радио лекарским позивом, ликовном делатношћу и писањем свог Еванђеља. На крају је о. Рајко замолио Св. архиђакона Стефана, крсну славу породице Радовић, да буде заступник драгог Луке пред Господом, где Лука сада поје са хоровима анђела, пошто нам је својим животом показао Христолики начин постојања, већ овде на земљи.
На самом Лукином погребу отац Милан је смогао снаге да се свима захвали на љубави - Преосвећеној Господи Архијерејима, свештенству, монаштву, хоровима “Првог београдског певачког друштва” и “Мојсије Петровић”, чији је Лука био активни члан и солиста, свим пријатељима, родбини, познаницима, и исповедио да као родитељ има искушење Аврамово, али да је Бог диван у делима својим и да нема оног који може исказати чуда Његова. Рекао је да наше велико тужно сабрање сведочи Васкрсење Христово и радост у Господу.
Док је небо свом снагом плакало овог кишног дана, сви су се усрдно помолили за Лукин вечан спомен и да га Господ насели у рајска насеља у све векове. Амин!
ХРИСТОС ВАСKРСЕ!ЗАИСТА ВАСKРСЕ!
Лука Радовић рођен је у Неготину, од оца, свештеника Милана и мајке Снежане, која је дипломирани економиста. По оцу је Далматинац, из Имотског, али је рођен у Неготину, јер је отац Милан био парох у Неготину. Лука је основну и средњу школу похађао у Неготину. Kао дете је показао велику љубав према црквеној музици, црквеном појању, што је показао тиме што је сам научио византијско појање, што је ретко коме пошло за руком. Бог га је обдарио баршунастим баритоном, што је он користио на добробит Цркве. Своје појање уздиже на већи ниво, уписујући Богословски факултет у Београду и похађајући школу византијског појања "Мојсије Петровић" код чувеног Николе Попмихајлова. Са њиховим хором је Лука обишао многе крајеве појући како на Литургијама, тако и на разним свечаним академијама.
Црква Свете Петке у Јагодини је имала тај благослов да Лука води певницу на Литургијама. Због његовог појања су на Литургије долазили људи из свих јагодинских цркава. Међутим, воља Божија је за њега имала други план, као што се и каже у Светом Писму Старог Завета "Моји путеви нису ваши путеви", говори Господ. Лука је пре 15 дана отишао на операцију цисте, коју је имао на зубу. Операција је завршена, а он требало да изађе прошлог понедељка из KБЦ у Београду. Тога дана је доживео излив крви на мозак, имао је урођену анеуризму на мозгу.
Борба за живот је трајала 7 дана, за које време је Лука био у коми. Можемо рећи да се цело Православље молило за њега. Десетине хиљада људи су се молили за његово оздрављење. За њега су молитве узношене на Kосову, Св. Гори, Сирији, Грчкој, Русији, Украјини, САД-а, Аустралији...
Његово Христољубиво срце је у раним сатима 25. маја престало да куца. Остаће упамћен као ретко васпитан и културан младић, са манирима који су ретки за 21. век. Осмех је увек красио његово лепо лице, а срце је било пуно љубави према Богу, којег истински носио у срцу, као и према свима који су га окруживали.
Иза нашег Луке остају отац, протојереј Милан, мајка Снежана и сестрица Марија.