Ког је рода Свети Василије?

ПУТ КА МАНАСТИРУ ОСТРОГ

   Да ли ти је Свече са врлети Острошке некад неко поставио и овакво питање? Kроз реке људи које ти стижу сваког дана, је ли се дрзнуо неко некад приупитати те одакле си, мили роде? Да ли је клечећи испред кивота твога и просећи благослов, неко кришом, себи у браду промрмљао и овакву лакрдију па, стидећи се да му не одговориш пред свима одмах и посрамиш га због таквог питања, изашао не осврћући се?
   А можда је и тај незнавени и дрски чуо одговор одмах од тебе – Хришћанин сам, Православац, слуга Бога живога, Светосавског начела и српског рода, млека и хлеба што ме хранише у херцеговачким зорама и мом Поповом пољу одакле дођох на овај бели, сунцем и громовима осликани крш Острошки. Да Богу служим и народу своме из кога потекох и коме купих и даровах све ово да чувају у векове векова и преко њих даровах свима.
   Можда је ипак чуо дрзник одговор твој како за њим одјекује док иде, али није смео тад да се окрене. Можда је чуо ипак незнавеник како је мајка звала свог сина из детињих игара да уђе у кућу и окрепи се: „Стојанеее, сине, дођи!“ А мали Стојан Јовановић је молио за још по неки минут на прохладном херцеговачком ветру.
   Да је неко и у мислима својим, а не у речима, провукао да је Стојан сад другог рода јер у његовој земљи род тај носи неко страно име, би ли се и он сам чудио?
   Је ли га је можда неко некад питао тако нешто, од свих народа широм васељене што долажаху и долазе још увек да му принесу бриге своје, надања, уздахе и благодарност?
   Можда нека од, фереџом покривених, стидљивих девојака, или нека брката сједина са кечетом што се једва успиње до мале цркве Богородичине горњег манастира или можда онај косооки насмејани пар чије речи нико не разуме, али разуме очи њихове и погледе кад га виде, или они из далеке Америке Латинске, што дођоше преко океана да се захвале са сузама у очима и дететом у рукама?
   Не… јер прилазећи му, већ су знали у срцу свом све, јер су векови оцртали стазе до Светог кивота и исписали род Светитељев.
   И док се подвизавао на тврдим стенама изнад Бјелопавлића и док је народ свој Светосавски волио и учио и он је то исписао. Сваком капљицом суза и зноја. Свима је себе даровао и зато све добродошлицом прима, сваког ко му долази са добром вољом, сваког верујућег. Али народу свом српском, где год се родио, свој Свети кивот је посветио, заветовао и дао да га чува док је света и века. Амин.

  Љиљана Поповић
   извор: mitropolija.com