протојереј -ставрофор др Милош Весин: ОНИ, КОЈИ СУ, ДАНАС, ПОНОС И ДИКА НЕ САМО ЦРНЕ ГОРЕ, НЕГО ВАСКОЛИКОГ СРПСТВА И ПРАВОСЛАВЉА, КОЈИ КРСТ НОСЕ И КРСТОМ СЕ ПОНОСЕ, ЗАСЛУЖУЈУ НАШЕ НЕПРЕСТАНЕ МОЛИТВЕ

Протојереј-ставрофор проф. др Милош Весин, парох ленсиншки и јужночикашки, осврнуо се у беседи, коју је произнио пред својим парохијанима, током Литургије, служене у недељу Самарјанке, 17. маја 2020. на сраман и противзаконит чин хапшења и утамничења Епископа будимљанско-никшићког и његових свештеника.

Беседа са You Tube канала: Otac Miloš Vesin

   Он је навео да Световасилијевском литијом у Никшићу верни народ исказује велику љубав и поштовање према једном од оних христоносних великана рода нашег, који је свој подвиг и мисију међу људима видио у што доследнијем прилажењу Христу – једином Извору питке воде која гаси жеђ за истином.
  Свети Василије је оним што је чинио приводио ка том извору поверену му паству, молећи се за њих, молећи се са њима, дајући пример свима и онима који ће доћи после њега.
   „Kако су онда могли другачије да поступе у ове наше дане, тог истог дана његовог празника, Митрополит Амфилохије и Владика Јоаникије него да и они пођу ка Извору те питке воде и да поведу народ са собом? Шта су учинили Митрополит Амфилохије са својим свештеницима у Острогу и Владика Јоаникије са својим свештеницима у Никшићу него да су прилазили Христу, том Извору напајајући и себе и оне око себе истином, миром и љубављу“, рекао је свештеник Весин.
   Он је указао да литије у Никшићу није могло да не буде, јер њу, како је нагласио, није повео Владика Јоаникије, „који се показао као исповедник вере, спреман и на мучеништво“, него је повео Свети Василије Острошки.
   „Владика Јоаникије је имао две могућности: да се заклони иза или испод тренутних околности или да, вођен вером, али и пастирском бригом и љубављу, крене и превазиђе околности. Владика Јоаникије имао је смелости, која је била храњена вером, љубављу и одговорношћу, да буде изнад околности“.
   „Kако и чиме, питамо се. Ничим другим до радошћу. Животно је знао, својим молитвеним искуством и својим подвигом је знао Владика Јоаникије онај стих из Цветног триода који каже: Обећао си Господе да ћеш вјерујућима подарити радост воде са извора непресушног. Та радост, Христова радост, која се излива на све оне који желе за Христом да иду и Христом да живе, као што је у миру сабрала све оне хиљаде Никшићана, који су се окупили да празнују празник Преполовљења и празник Светог Василија Острошког, они су се, послије Световасилијевске литије, у радости и миру разишли својим кућама“, додао је протојереј-ставрофор Милош Весин.
   У својој надахнутој омилији отац Милош је за оно што се, потом, дешавало у ноћи хапшења и утамничења Преосвећеног Епископа Јоаникија и никшићких свештеника, сликовито казао да је то талог, који се усталасао на дну бунара.
   „Ти бунари, осим што у себи немају питку воду, покушавају многима да забране да крену ка изворима воде питке, а тих извора питкости, Богу хвала, Светом Петру Цетињском, Светом Василију Острошком, Арсенију Ждребаоничком, Стефану Пиперском, Симеону Дајбабском, извора воде живе по васцијелој Црној Гори има све више. И када се усталасала устајалост са дна бунара тада се дешава само једно, тада проговара сила као израз немоћи. Владику Јоаникија, заједно са његовим свештеницима, те празничне вечери, боље речено ноћи, приведоше и затворише. Три дана и три ноћи је Владика Јоаникије са својим свештеницима провео у притвору“, беседио је протојереј-ставрофор др Милош Весин.
   Истакао је да смо се сви, вероватно, питали како је Владици и свештеницима било све то вријеме у притвору. Отац Милош је додао да он у њихово име не може, нити смије да говори, али, ипак, „вера коју делимо и Васкршња радост коју носимо у себи даје му право“ да изнесе своје мишљење.
   „Владици и његовим свештеницима је, вероватно, у први мах, било чудо, јер су послије светлости олтара, после светлости Причешћа, после светлости литије, после светлости коју су зрачила сва она лица у литији, оних поносних и честитих људи из дичне Црне Горе, посебно омладине православне и дечице која је била око Владике, све то одедном, та светлост је била замењена сивилом бетона и хладноћом. Тај малени простор у ком је био Владика и остали, малени простори где су били заточени свештеници, нису били без светлости“.
   „Христос своје никада не оставља и колико год да су били мали, скучени, тамни, хладни ти простори они су у себи имали светлост – светлост Васкрслог Христа и тако је Христос узвратио својима за љубав и пожртвовање. Они нису хтели да напусте светлост и светлост није напустила њих“, казао је о. Милош, поручујући:
   „Хвала од срца и душе Владици Јоаникију и његовим свештеницима што нас живим примером поучише како се остаје Христов. Наше молитве за Владику Јоаникија, за Митрополита Амфилохија, али и за све свештенике, све монахе и монахиње, за сву нашу браћу и сестре, сву омладину и дечицу широм Црне Горе, наше молитве за њих не престају, јер знамо да њихова искушења нису дошла свом крају. Они, који су данас, заиста, понос и дика не само Црне Горе, него васколиког српства и православља, они који крст носе и крстом се поносе, заслужују наше непрестане молитве. То представља пример живе и делатне вере, како се брани Христос данас. Рећи: Не дамо светиње значи, исто тако, рећи Не дамо светињу живота, светињу брака, светињу породице, светињу наше деце. Све је то укључено у том исповедном поклику: Не дамо светиње!“

   извор: www.eparhija.me