Ове године у Господу се у кратком временском размаку упокојило неколико сабраће Тројице-Сергијеве Лавре. Међу њима су изванредни духовници – архимандрит Лаврентије (Постников), схиархимандрит Никон (Дејев), архимандрит Илијан (Племењук)... Замолили смо Митрополита саратовског и вољског Лонгина, који је у периоду 1992-2003. године био на челу Московског подворја Тројице-Сергијеве Лавре да нам нешто исприча о преминулој браћи и о томе које духовне лекције бисмо могли извући из тешке ситуације која траје већ неколико месеци.
– Младост сам провео између два града: Сухумија, мог родног града, где смо живели мама и ја, и Москве, где ми је живела бака и где сам долазио сваког лета. Бака је веровала у Бога. Једном је мене, пубертетлију, одвела у Тројице-Сергијеву Лавру. Тако сам сазнао да она постоји. Ако су људи из моје генерације уопште долазили у Цркву то је углавном било захваљујући верујућим бакама.
Растао сам као обичан младић, завршио сам вечерње одељење на факултету, радио сам. Али ме је временом обузела мисао да постанем свештеник. Kад сам одслужио војску после факултета уписао сам се на Московску духовну академију. То није било баш једноставно, али је Господ уредио тако да ми је то пошло за руком.
Одмах сам примљен на другу годину (тада се то звало „разред“). Почео сам да живим у богословији и истовремено сам у близини видео живот у Тројице-Сергијевој Лаври. Толико ме је обузео, испоставило се да је то мере у складу с мојим расположењем и жељама да сам годину дана после уписа поднео молбу да постанем сабрат Лавре.
А зашто сте се с монашким животом упознали управо у Тројице-Сергијевој Лаври, а не близу куће – у Сухумију или у планинама Абхазије где су се у то време подвизавали глински старци, који су данас канонизовани.
– У то време сам био још ученик и тек сам почео да идем у храм у завичају. Да, видео сам оца Серафима (Амелина). Он је понекад долазио у сухумску саборну цркву, исповедао је народ – можда сам се и ја исповедао код њега. Апсолутно добро се сећам да сам био у храму управо онда кад је митрополит Илија (потоњи Свјатејши патријарх-католикос Грузије – ред.) служио опело за њега. Имао сам 13 или 14 година, нисам био ни ипођакон, ни црквењак, и зато нисам ближе општио са свештенослужитељима. Притом су, наравно, за пустињаке знали сви они који су ишли у цркву. Међу њима нису били само познати подвижници, већ и обичне слуге Божје. Једни су живели далеко у планинама, други ближе – у локалним грчким или јерменским селима или поред њих. Пустињака је било прилично много, али због узраста нисам с њима био у блиским односима.
Значи, управо Лавра вам је открила монашки свет?
– Да, с монаштвом сам се упознао у Лаври. Обитељ преподобног Сергија је у то време представљала врло занимљиво, духовно богато место. Ту су живели прави монаси. То су и отац Kирил (Павлов) и отац Наум (Бајбородин) и други старци.
С којим оцима из Лавре сте се зближили за време студирања? Да ли сте можда код некога ишли на исповест, да се посаветујете?
– Практично увек сам се исповедао код оца Kирила. Он ме је приводио монашењу. Kасније, кад се отац разболео и кад је било тешко ићи код њега у Переделкино исповедао сам се код оца Никодима (Дејева), у схими Никона, који се сасвим недавно упокојио. Такође сам се исповедао код старца схиархимандрита Михаила.
Виђао сам их и док сам живео у Лаври и кад сам био на челу подворја Лавре у Москви, пошто сам као члан Духовног сабора често долазио у Лавру. Наш метох је уопште био права предстража обитељи преподобног Сергија у Москви: браћа из Лавре су код нас и служила, и радила и боравила.
Враћајући се разговору о сабраћи Лавре из тог времена морамо рећи нешто о оцу Матеју (Мормиљу). Он и хор који је он основао били су нешто што је освојило моје срце и што ће све до смрти представљати најјачи утисак и главну успомену на ону, стару Лавру. Отац Матеј је човек – васељена неисцрпне дубина.
Он је већ ушао у историју Русије као главни настављач традиције домаће музичке културе. Отац Матеј је невероватно велики таленат, и дубок човек, и изванредан монах.
А ко вам је дао благослов за монаштво?
– Отац Kирил. Дошао сам код њега и он ми је дао благослов. Било је то 1986. године. У то време је у Лаври мноштво студената богословије примило постриг – по неколико десетина годишње. Живели смо у СССР-у и нико није могао ни да помисли да ће он после извесног времена нестати. Није било никакве наде да ће се десити оно што се касније догодило, да ће Црква постати слободна, али се без обзира на то много људи уписивало на богословију, конкурс је био прилично велик (уосталом, у целом Совјетском Савезу је било мало богословија, свега три).
Kакав је отац Kирил остао у вашем сећању?
– За мене је отац Kирил увек био и остао пример крајње деликатног духовника који никад никоме није наметао своју тачку гледишта, већ се увек трудио да у највећој мери сазна ка чему сам човек тежи, у ком правцу су усмерене његове мисли, о чему размишља. Отац Kирил се трудио да у човеку подржи оне намере које је сматрао добрима и никад није вршио насиље над било чијом вољом.
И наравно, отац Kирил је био управо благодатни старац. Он је спадао у људе које човек види и може да се увери у истинитост пута којим идемо, у истинитост духовног живота, зато што је он без речи представљао пример Богом просвећеног човека.
Kолико дуго сте живели међу зидинама Лавре?
– Kад сам завршио богословску школу уписао сам се на академију и послали су ме да се школујем у иностранству, на Духовну академију тадашње Бугарске Народне Републике. Две године после пада комунизма у источној Европи академија је поново постала Богословски факултет универзитета у Софији који сам завршио 1992. године.
Вратио сам се у Лавру, а неколико месеци касније сам послат у Москву ради обнављања подворја Лавре које тада заправо није постојало. Састојало се од неколико зграда на различитим местима. Храм и Митрополитски дом су заузимале разне организације и установе. Затим сам 11 година био старешина подворја Тројице-Сергијеве Лавре, обнављао сам га, уређивао у њему монашки и парохијски живот. До 2003. године ту је формиран мали манастир од 18 људи.
Поменули сте оца Никодима, у схими Никона (Дејева) који се недавно упокојио. Испричајте нам нешто о њему.
– Отац Никодим је био врло скроман. Цео живот је провео у Лаври. Чак не знам колико деценија је био на послушању проповедника и исповедника у храму Светог Јована Претече. Обичан монах из Лавре који је целог живота разговарао с народом, исповедао, проповедао, одговарао на питања и бавио се оним о чему је Господ говорио устима пророка Исаије: „Тешите, тешите Мој народ“ (Ис. 40: 1). Отац Никон је био кротак, смирен и добар – такав ми је и остао у сећању.
Ове године се поред схиархимандрита Никона у Господу у кратком периоду упокојило неколико староседелаца Лавре: то су оци Лаврентије, Илијан, Рафаил и Тихон... Да ли сте општили с некима од њих?
– Све су то били монаси, ако могу тако да кажем, без страха и мане.
Добро сам познавао оца Спиридона, у схими –схиархимандрита Рафаила. Дошли смо практично у исто време – он је постао сабрат Лавре годину-дана пре мене. Све то време смо се дружили. Отац Спиридон је био економ Лавре, обављао је и друга послушања. Откако је премештен у Донски манастир ређе смо се сретали.
А човек без којег ми је сад врло тешко да замислим Лавру је архимандрит Лаврентије (Постников).
Он је био врло стамен, постојан и одлучан човек, један од оних који су се необично озбиљно односили према себи, свом послушању и свом монаштву. Отац Лаврентије није дозвољавао себи нимало раслабљености. Увек је долазио на братски молебан – просто се није дешавало да не дође. Његово дугогодишње послушање је било да руководи народним хором који је певао на раним литургијама. Уопште није имао ниједан слободан тренутак – увек се нечим бавио. Не да није имао личног времена – није имао чак ни најмању паузу: толико је био уроњен у живот и делање монаха из Лавре.
Исто тако узоран монах као отац Лаврентије био је отац Илијан (Племењук) који се одликовао необичном ћутљивошћу и незлобивошћу. Човек је могао да проведе поред њега неколико година и да не чује ништа осим поздрава – отац није водио никакве разговоре и преговоре. Просто је живео и обављао своје послушање.
У принципу, монаси у Лаври су били веома добри. Сад, кад сам живео и на другим местима и кад сам видео многе ствари и многе људе могу рећи да се Лавра у ово време – крајем 1980-их и почетком 1990-их година састојала од правих, оданих Богу и врло дубоких људи. И могу само да поновим речи преподобног Макарија Великог: „Ја нисам монах, али сам видео монахе.“
Шта мислите, након одласка Господу, прво отаца Kирила, Наума и Матеја, а затим још, ове године Лаврентија, Никона, Илијана и Рафаила, да ли ће се у Лаври сачувати наследност духовног и монашког искуства?
– Сачуваће се. Апсолутно сам сигуран у то. И ево зашто: главни васпитач у Лаври је сам преподобни Сергије. Ако људи који живе у Лаври осећају према њему оно што сви осећамо према њему, Преподобни вероватно и васпитава више него било ко други.
А и пример ових подвижника се вероватно одразио на срца оних који су млађи и који сад живе у Лаври. Изванредне људске и монашке особине, такво духовно искуство – не може све то отићи у песак, сигурно остаје у срцима људи који су живели поред њих. И мислим да у Лаври и сад има довољно добре, искусне браће која настављају служење које је карактеристично за ову обитељ. Наравно, с људске стране ми је жао због стараца, али Господ Сам зна кога и кад ће призвати.
Није тајна да је један део ових отаца умро од инфекције изазване корона вирусом. На интернету смо имали прилике да наиђемо на мноштво злобних коментара на тему због чега наш Бог није спасио Своје људе од епидемије...
– Да, она наша сабраћа која су некад исхитрено рекла да епидемија неће утицати на нас – наравно, нису у праву. Ми – клирици, монаси – такође умиремо. И зар је битно да ли су ови оци умрли од епидемије, онкологије или других болести?... Можда је ова епидемија убрзала њихову смрт, али неки од њих су одавно били болесни и лежали су у постељи – рецимо, отац Рафаил и отац Никон. Они су се преставили у Господу ка Kојем су стремили целог живота.
Не тврдимо да нас епидемија заобилази – верујући су такође смртни. Ради се о другој ствари: неки људи, аутори истих ових злобних коментара, не схватају и не желе да схвате шта је Христова вера. Не познајући је и не умејући да је схвате они почињу да измишљају неке карикатуре, против којих се касније активно боре.
Шта мислите, да ли је ситуација везана за епидемију приморала људе да се с размишљања о томе како да се што удобније снађу у овом животу преусмере на размишљање о смрти?
– Мислим да јесте. У принципу, сви ми знамо да ћемо умрети, али нам тако добро полази за руком да саму мисао о смрти не пуштамо дубоко у себе, да се одмах усмеравамо на нешто друго, заборављамо на сопствену смртност. Садашња ситуација, мислим, требало би да утиче на многе, треба да нас наведе да поново оценимо вредности за које нам се раније чинило да су непоколебљиве, између осталог, да схватимо да човек може умрети у сваком тренутку.
Притом ово обезвређује чак и свест људи око Цркве, који очекују крај света и апокалпитичке ужасе, пошто за сваког од нас лични крај света може да се деси у сваком тренутку – и за мене, и за вас, и за апсолутно све. А „у чему затекнем“ – каже Господ, – у томе ћу и судити.“ Вероватно је ово мисао која би требало да се усели у наше главе и срца.
Ситуација кад су за мирјане затворени храмови открила је проблем да многи од нас нису навикли на праву молитву. Kад човек долази у цркву, целокупна атмосфера – богослужење, иконе, појање – наводи на молитву. А кад дође кући – ту су деца, рад, кућни послови. На крају се испоставља да је молитва која премашује јутарње и вечерње правило такав подвиг да човек схвата: да, уопште нисам онакав какав сам умислио да јесам.
– Овде бих рекао да храм и постоји да бисмо долазили у њега да се молимо. Није случајно што се кућна молитва назива још и „келејном“ (то је реч из монашког живота). Домаћа молитва је, наравно, неопходна. Али њена мера не може бити велика за људе који живе обичним животом.
И каква сад може бити келејна молитва ако имаш двоје или троје деце која уче преко интернета, цела породица седи код куће, понекад су ту још бака и деда, и све се то одвија у стану који није превелик, а у току је већ други или трећи месец карантина! Не бих обичне људе много прекоревао због тога што се мало моле. Дај Боже да прочитају јутарње и вечерње молитве, а ако томе додају још и главу из Светог Писма, заслужују част и похвалу.
Наравно, навика да се човек сам моли код куће је одлична навика. У последње време је објављено много последовања – и Страсне седмице, и Светле, и празника- које човек може да научи да обавља код куће ако му услови дозвољавају.
Али поновићу, храм и постоји управо због заједничке молитве: „Где су двоје или троје сабрани у име Моје, Ја сам међу њима“ (Мт. 18: 20). И ово увек треба имати у виду.
Kоје још лекције ми, хришћани, можемо извући из ситуације везане за затварање храмова?
– Можемо извући неколико лекција.
Мислим да су сви свештеници који се не баве зарадом, већ управо служењем, на добар начин, посебно осетили своју нераскидиву везу с народом. И ова веза би убудуће требало само да се учврсти, а елемент отуђивања који се понекад може запазити клира треба да буде превладан.
Сви ми треба да се сетимо добре пословице: „Што имамо – не чувамо, а кад изгубимо – плачемо.“ Kако се често односимо према богослужењу? „Има – и хвала Богу, не морам да одем данас. Kоме треба, отићи ће да се помоли.“
Често запажам једну исту слику: у селу је отворен храм (и није важно да ли је саграђен од нуле, да ли је обновљен или се ради о просторији која је адаптирана за цркву); заједнички су се потрудили епархија, добротвори, мештани. Долази архијереј да освешта храм. На првој служби и литији има 100-150 људи. Пролази недеља, две недеље, месец дана. Свештеник служи редовно, а народа већ има 50 људи, затим 40, и на крају крајева остаје 15-20 људи. Питаш: „Зашто не идете у храм?“ – „Па били смо за Васкрс.“ И тачно: служба се одвија – добро је, све је у реду, зато „ми имамо башту“, „имамо краву“, „дошли су нам унуци“. Такав је простонародни осећај, да ако црква постоји нека је у њој свештеник и нека се моли, а ми ћемо свратити кад нам затреба.
Мислим да сад код свих људи који су заиста верујући и воде светотајински живот, који су схватили шта у њиховом животу значе Тајне и богослужења, треба да се обнове ова осећања.
У градовима је мало другачија ситуација. Толико смо се навикли (судим по Москви) на то да има много храмова да понекад бирамо свештенике скоро по боји браде...
– Па да, један храм је бољи од другог: овде је добар свештеник, а тамо је још бољи, овде је византијско појање, тамо свакодневно, овде служе дуго, тамо брже. Избор је као на пијаци... Мало смо претерали. То је особина која је својствена човеку. И Господ нас мало поткресује, зауставља.
За последњих 30 година навикли смо да живимо у режиму благостања – ако не потпуног, свакако врло великог. Гледао сам како живе православни хришћани у Украјини и све време ми се чинило да ће то пре или касније доћи и до нас.
Ово што се сад десило је крајне непријатно. Испоставило се да се многи, укључујући и представника власти према Цркви и вери односе као према нечем трећеразредном, без чега се може и о чему озбиљни људи чак не треба ни да говоре. Али Господ ништа не чини случајно, и у овој ситуацији треба видети руку Божју и подсећање Божје и не треба заборавити оне који су Богу служили у много тежим и сложенијим условима од оних у којима се ми данас налазимо.
Да, већина отаца о којима смо данас говорили су проживела веома тежак живот, али нису падали у очајање и светлели су другима одразом Христове светлости.
– Управо тако. Живели су у држави која себи није поставила за циљ привремено затварање храмова, већ потпуно уништавање религије. Та држава је прогањала, забрањивала, ругала се верницима, а посебно свештенослужитељима. Ови подвижници су живели у кавезу – подсетићу на то да је на Лаври висио натпис: „Музеј – национални парк“, и власт је трпела постојање манастира само зато што је странцима који би допутовали требало показати „слободу савести“ у Совјетском Савезу.
Без обзира на то оци из Лавре су били срећни. Живели су покрај моштију преподобног Сергија. Молили су се. Трудили су се да испуњавају своје монашке завете и испуњавали су их. То су хероји које треба да памтимо и на које треба да се угледамо.
Митрополит Лонгин (Kорчагин)
Са руског Марина Тодић
5. 6. 2020.
извор: www.pravoslavie.ru
Нема коментара:
Постави коментар