Десанка Максимовић, О ПОРЕКЛУ / Објавите једном на велика звона

Ја знам ко сам

по звону што са задужбина немањићких пева,

по јасности његова гласа,

по томе што ме од Студенице до Милешева

прадедови гледају са иконостаса

и што сваки у руци држи храм.

Ја имам

светитеља за оца и деда,

имам светитеља за кума,

и на небесима

све Сухој планини од громада

преко Ситнице до Раса и Хума

моја лоза влада.

Ја знам ко сам

и по мржњи бесомучној

којом ме злопакосни гоне одвајкада,

знам по томе колико сам Угру

пред очима црн

и по томе колики трн

у сан Византији моја моћ забада.

Ја знам ко сам

и по пријатеља својих господству,

и по благородности њихова лика

и слави им копља и штита.

Са свецима и краљевима ја сам у сродству,

о мом пореклу из књига староставних

владар на далеком двору

и летописац у манастиру чита.

„Неколико тренутака проведених у манастиру Жичи вратило ме је у детињство, у завичајну цркву бранковинску, у дом мојих дедова по мајци – свештеника. Ма колико времена прошло, ма колико се знања стекло, душа човекова остаје иста.“

11.06.1977. год.

извор: zica.org.rs

"Kратак је био наш боравак у Жичи. Али смо поседели на месту где нема страха од сиромаштва, од болести, од смрти. Kратко време, али ипак осетисмо да сваки човек може бити господар над земним животом, осетисмо бар нешто од духовног јунаштва монашког. И још, у ове тмурне дане претњи и опасности од осионости људских и глади земаљских, осетисмо и потврдисмо оно наше старо: да је патриотизам, баш наш патриотизам, недељив од вере и светиње. Љубав за оно што не може прећи у лично, у кукавичку бригу о материјалном поседу, у себичне и безумне тежње да смо увек здрави и увек далеко од смрти – та пожртвована љубав једна је према Богу и према Отаџбини. "

 Исидора Секулић