19. јун 2020.

Епископ пакрачко-славонски г. Јован, СВЕТОСАВСКО И КОСОВСКО ДУХОВНО ПРЕДАЊЕ У ЗАПАДНОЈ СЛАВОНИЈИ


 Једно од најзначајнијих тема данашњице - историја западне Славоније и њен духовни значај у нашем народу и период страдања српског народа у усташкој НДХ.

   На простору манастира Михољска превлака,одржана је од 23. јула - 3. августа 2019. године I Међународна летња духовна академија Свети Јевстатије Превлачки
   Организатори Академије су Митрополија црногорско – приморска у сарадњи са Фондом браће Трубецкој (Москва – Тула) и Одјељењем за младе Московске Патријаршије РПЦ. 
   Учесници академије су угледне академске личности из Црне Горе, Србије, Русије, Републике Српске и Хрватске, чија су предавања из угла различитих дисциплина промишљала питања односа хришћанства и савремене кризе личности и културе; религиозне мисли у философији; религиозног духа у уметности; историје и традиције; развоја савременог света и хришћанског одговора; хришћанског духа и уметничких пракси (музика, иконологија, филм...).
Надежда Петровић, Косовски божури
Аутор Kосовског завета није епски песник, него Српска православна црква. Она се у свему држи Светог предања (Библије и Литургије). У свему се ослања на Јеванђеље (нпр. по Јовану, И, 9-14). Појам Небеског народа, Небеске Србије је црквен и потиче још од Светога Саве као појам Цркве која је сабор-народ. Члан тог сабор-народа може да буде само човек „рођен од Бога“ с Неба (Јован, И, 13). То рођење настаје крштењем, а учвршћује се и обнавља причешћем, као човекова свест о његовом духовном, небеском пореклу. А свенародном та свест – као Kосовски завет, посебан облик историјске свести, свести српског народа – постаје, по свему судећи, тек после другог косовског пораза (1689, у Бечком рату) и Велике сеобе 1689-90. Kао преображај свих представа о Kосову, Kосовски завет се тек тада коначно учвршћује.

Жарко Видовић, "Историјска свест у Сеобама Милоша Црњанског"



„Kад не виде смисао своје слободе – а ипак морају да живе у заједници – људи су пресрећни што живе у тоталитарном поретку. А тоталитарни поредак – био он верски или идеолошки, црквени или световни – одржава се тачно у оној мери у којој су поданици или верници уверени у бесмисленост и безвредност слободе (човекове моћи да одлучи и у одлуци истраје). Једина вредност и једини смисао слободе је тада у потчињавању. (Kажем: смисао, а не слобода.) Јер човек је слободан и кад се потчињава. Он то чини зато што хоће. Нема ни ропства без човековог пристанка да буде роб. Тоталитарни режими зато говоре истину кад о потчињености својих поданика говоре као о њиховој слободи!“

Жарко Видовић, "Његош и Kосовски завет у Новом веку"

Нема коментара:

Постави коментар