Док тражимо Бога...

   Док тражимо Бога, око себе откривамо људе. То је прво разочарење које окушамо. Тражимо Христа и када отворимо очи, угледамо људе. И одмах кажемо: нисам тражио тебе, Христа желим. И заборављамо да су странац, сиромах, затвореник, сваки човек, најскромнији и најгрешнији, мој непријатељ, онај ко покушава да ми одруби главу, да је управо он за мене Христос. Окушамо, дакле, прво разочарење, први сукоб са својим ја.
   Зашто се то догађа? Зашто, иако тражимо Христа, одгонимо људе од себе? Зато што сматрамо да нас Христос поштује, да га имамо у шаци. А човек има уста, има суд, мишљење, уши, вољу, страсти, слабости, захтеве и бојимо се да можда не изгубимо царско височанство свога ја. Затварамо дакле врата и боримо се да дођемо до даха, болни смо, потресамо се, повезујемо своје постојање с Њим с негативним ставом. Резултат је да одмах губимо однос са Христом.
   Kада превазиђимо овај стадиј и другога почнемо да прихватамо онаквог какав јесте, када га заволимо, када живимо за њега, жртвујемо се за њега, мислимо о њему, погледом разумемо сваку, па и најдубљу његову жељу и хитамо да је испунимо, тада почињемо да осећамо присуство Божије...

Преузето из књиге: Живот у Духу
Аутор: Архимандрит Емилијан
Превод са јелинског: Маја Рашовић, број страна: 323
Уредник издања и издавач: Манастир Жича, 2009.

   извор: zica.org.rs/izdavastvo-manastira-zica