Трагизам није у Христу, него у нама

   “Ако нас је Отац Небески привукао Сину Своме Јединородном и Сабеспочетном, показавши нам, макар и у границама наших слабих способности, дубоку мудрост Свог Слова-Логоса и неприступачну висину Његове Љубави – онда ћемо увидети да у Богу нема трагедије. Она је присутна само у људским судбинама, када њихов идеал не прелази земаљске границе. Христос уопште није трагична личност. Његовим свекосмичким страдањима је потпуно стран елеменат трагизма. Љубав Христова је за све време Његовог пребивања са нама на земљи била многострадална: О роде неверни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети? (Мт. 17,17). Плакао је због Лазара и његових сестара (Лк. 11,35); туговао је због бездушности Јевреја који су убијали пророке (Мт. 23,30 и даље); у Гетсиманском врту је Његова душа била жалосна до смрти и зној је његов био као капље крви које капљу на земљу (Мт. 26,38; Лк. 22,44).

   Он је живео трагедију целог човечанства, али та трагедија није пребивала у Њему самоме. То се види из речи које је изговорио Својим ученицима можда на кратко време пре гетсиманске свето-искупитељске молитве: Мир свој дајем вам (Јн. 14,27). И још: нисам сам, јер је Отац са мном. Ово сам вам казао, да у мени мир имате. У свету ћете имати жалост; али не бојте се, ја сам победио свет (Јн. 16,32-33). А на неколико недеља пре Голготе: поче Исус казивати ученицима својим да њему ваља ићи у Јерусалим, и много пострадати … и убијен бити, и трећи дан … устати (Мт. 16,21). И опет: не плачите за мном, него плачите за собом и за децом својом (Лк. 23,28). Није у Њему трагизам, него у нама.
   Слично томе и хришћанин који је добио дар љубави Христове, при свој свести о још недостигнутој пуноти, избегава трагизам свепрождируће смрти; у сапатничком болу и плачу молитве за свет он не постаје жртва безизлазног очајања коначне пропасти. То постаје још јасније када молитва, ма на који начин, уђе у вековну струју Гетсиманске молитве Христа: када су пробијене уске границе индивидуума, срушен зид времена и када је човеку дато искуство стања „Азъ Есмь“. Осећајући у себи животвореће дисање Духа Светога, који се у њему моли овом молитвом, човек предосећа и коначну победу Светлости. “

Свети Софроније Нови Есекски, О молитви
извор: eparhija-zicka.rs