Катихета Бранислав Илић, Мисија и исихија - богослужбени карактер црквене мисије

Мисионарење као савршени вид служења у Цркви, заузима посебно и благословено место јер за свој темељ има Спаситељеву заповест коју је упутио својим светим Апостолима, а преко њих и свима нама као припадницима Цркве. Преподобни и богоносни отац наш Порфирије Kавсокаливит, савремени светогорски старац, мисионарење упоређује са литургијским служењем, са заједничким делом многих на добро и на спасење свих. Према дубокој подвижничко-теолошкој мисли овог угодника Божјег, сваки истински мисионар јесте са-литург, онај који ширењем речи Божје саслужује литургу. Ова богонадахнута мисао знаменитог старца Порфирија указује да је мисија неодвојива од молитвеног искуства Цркве.

   Бројна су светоотачка сведочанства о тиховању и исихастима, те тако у петом веку се спомиње у палестинском манастиру Светога Саве пустињак Јован који проводи живот у „молитвеном тиховању". Посебно сведочанство налазимо у знаменитој „Лествициˮ, надасве познатом делу подвижничке литературе које је проистекло из срца и пера Преподобног Јована Лествичника. Овај духоносни подвижник читаво поглавље (27. слово) посвећује „Свештеном тиховању тела и душе" и „разлици и разликовању мировања". Са друге стране, тумачећи Псалме Свети Григорије Ниски подсећа да је Мојсије четрдесет дана провео у молитвеном тиховању. 
   Често се мисли да је молитвено тиховање пасивност и усамљеност, међутим, важно је истаћи да молитвено тиховање, или исихија, пре свега подразумева подвиг и духовни напор целокупног бића човечијег. Са слободом можемо рећи да је молитвено тиховање, ваистину, гласније од говора, јер је оно тишина која прераста у дубински вапај васцелог бића човечијег. Kо задобије такво молитвено тиховање, каже Свети Јован Лествичник, познао је дубину тајни. У истом духу Свети Григорије Богослов каже да  „Бога треба више помињати него дисатиˮ. Дакле, без молитвеног тиховања не можемо се очистити ни познати нашу слабост и демонско лукавство; нећемо бити у стању ни да схватимо Божију силу и промисао из божанских речи које читамо или појемо. 
   Из наведених светоотачких сведочанства долазимо до чињенице да најсавршенији начин молитве јесте молитвено тиховање. Молитвено ћутање јер речи уступају место молитвеној тишини срца, због тога преподобни Порфирије саветује: „Молитву треба да вршимо у себи умом, а не уснама, да се не би стварала расејаност и да ум не би лутао тамо-вамо. На благ начин треба да поставимо Христа у свој ум, изговарајући мирно и неусиљено: „Господе Исусе Христе, помилуј меˮ. Не мисли ни на шта осим на речи: „Господе Исусе Христе, помилуј меˮ, ништа друго, ништа; спокојно, отворених очију, како не бисте пали у опасност од фантазија и заблуда. Са пажњом и преданошћу обраћајте се Христуˮ, саветује велики проповедник љубави Божје и учитељ молитве. 
   У каквом односу стоје мисија и молитвено тиховање?
   Свештено богослужење као живи живот, и као дисање Цркве, али и као њено саборно памћење било је одувек веома важно за остваривање црквене мисије. Стога можемо рећи да црквена мисија има богослужбени или литургијски карактер. Имајући у виду све наведено долазимо до чињенице да мисија Цркве и њен катихетски значај није сагледан само на духовно васпитавање човековог ума, стицањем теоретских знања, већ пре свега, на духовно образовање васцелог човека, било као појединца или као заједнице. Да је то заиста тако, доказује чињеница да је кроз целокупну историју Цркве, на почетку и на крају сваке црквене мисије било богослужбено (евхаристијско) сабрање као темељ и као круна свега. Молитвеним актом Црква не само што препорађа и просветљује вечном светлошћу верни народ Божји, већ ствара и нову молитвену културу, како у поједницу, тако и у заједници. Узмимо као пример реч „култураˮ. Ова реч директно и недвосмислено сведочи о њеној органској и нераскидивој вези за „култ" - за свештено богослужење и молитвени живот Цркве као богочовечанске заједнице. 
   На крају, ако је молитва темељ и непрестани пратилац црквеног живота у свим његовим пројавама, а црквена мисија кроз то — молитвена мисија, онда је и молитвеношћу прожета мисија, једина истинска црквена мисија која све препорађа и рађа дивне и благословене плодове.

Kатихета Бранислав Илић
Објављено у јулско-августовском 374. броју Православног мисионара (стр. 32-33)
извор: branislavilic.blogspot.com