Додела "ЖИЧКЕ ХРИСОВУЉЕ", Манастир Жича, Преображење, 2020.

Драган Хамовић

                                          

Милан Ненадић

Архијерејски намесник Епископа жичког 

протојереј-ставрофор Љубинко Костић

Поводом Жичке хрисовуље

   Радост коју осећам примајући ову повељу у Жичи тешко је обухватити речима мада се зна да су од постања песници господари речи, дакле најизлишнијег сјаја. И сама Жича од свог постања, од Стефана Првовенчаног и брата му Саве, уграђена је у биће нашег национа и стоји у времену као златна жишка, као светионик, као она дивна ватра коју су преци ложили да се и на удаљеним местима види и разгорева међу својима. Ту су се крунисале српске краљевска главе и устоличавали епископи, а Бог је добаљ и ваљда ће дати да тако и остане.
   Од објављивања прве књиге 1971. под називом Стефанос прошло је безмало пола века. Долази време подвлачења црте. Поезија ми је, нећемо се лагати, пружила тренутке радости али и сате тешке муке, поготово пред кад крај толиких речи бирам ону праву која би требало да се, попут медоносне пчеле, заустави на правом месту и понесе све мисли и осећања као угаони камен. Већ дуго знам да је реч страшна одговорност и да се целог живота упињем да ту одговорност понесем. Али још ме не напушта осећај пред тим реченичним изобиљем да бих могао да погледом прогорим папир на оном месту које тражи праву реч, а та реч неће и неће. Као што сам знао да се од радости гласно насмејем, да вриснем што је она права, она неопходна, она лековита реч слетела баш тамо где треба. Ко зна с каквим је мукама скончано певање тај не зна ни за задовољство о добро обављеном послу. Певање на мом матерњем српском језику причинило ми је ретка задовољства. Једна од таквих је и ово у Жичи.

   Захвалан на признању Милан Ненадић