Проф. др Зорица Никитовић: Његошем кроз Луче Божанствене – Литије у Црној Гори искре свјетлозарне

   Одбрана је с животом скопчана (Његош)

   Свему има вријеме, и сваком послу под небом има вријеме, каже Kњига Проповједникова. Ово је вријеме литија. НЕ ДАМО СВЕТИЊЕ – пролама се гором и водом, земљом и Небом, у времену и вјечности. Чудесне Божанске литије вијоре се Црном Гором, јаче од литургија, многољудније од градова, преузвишеније од свега живљеног. Ударају у срце, у душу, ум, тајанствено, несазорцљиво. Твар слави Творца и блаженство. Да ли је могуће разумјети ове чудесне литије, божанствене летурђије, које народ служи копном и морем црногорским?
Учеће нараштаје професори школа и факултета имају задатак да науче основним појмовима српске културне историје. Некад је то лак задатак, а некада нимало лак, зависно од теме, од лекције, од контекста живота оног који учи и који бива учен. Kако ђацима, студентима објаснити значења ријечи завјет и предање? Од којих теоријских поставки кренути, којим све догађајима поткријепити, којим умјетничким дјелом илустровати а да знање не остане у статусу културолошке чињенице и музејског антиквитета? У овим претпразничким данима бити у Црној Гори и узети учешћа у некој од божанствених литија, таква наставна јединица не би потребовала књигу ни научну апаратуру − косовски завјет и светосавско предање гледаш очима, живиш чулима. Сем једне књиге, сем бесмртног Његошевог књижевног вијенца. Тај мегаломански закон, којим се у Црној Гори неразумно пренебрегава многостољетња историја Цркве и племена − Је ли истина е ово овако,/ ал’ нас очи сопствене варају?/ Иште свијет неко дејствије / дужност рађа неко попечење / одбрана је с животом скопчана. Да Горским вјенцем измјеримо ове догађаје, просијаним најсувљим златом српске књижевности, самјеравам себе и људе око себе. Његошем се зрцали будућност, све наше прошавше епопеје заиста нису друго до путоводила у будућност.

   Најприје чудесна литија баркама. Тог јутра на причешће у цркву Христа Спаса на Топлој стигосмо право са барске литије − Причешће на Kосову само што није почело, имају ли историје других народа сличних причешћа? − у току завјетне бесједе оца Радомира, а овонедјељне бесједе у Црној Гори све су завјетне. На чудесној барској литији, која се од Неба отела, нашој барци прилази пловило Поморске патроле, већ су удаљили десетак барки тражећи техникалије, прибор за прву помоћ, лична документа, ово, оно, снимају нас. Људи, браћа, и ако нису, Бог ће их чудесно преобратити да постану. Ваља и њима из ове жабокречине извлачити хљеб за дјецу. По њиховом удаљавању зачух благослов оца Зорана капетану сусједне барке: „Прођи паралелно њима, желим, кад и вас, и њих да благословим и освештам“! О љубави заповјешћу заповијеђена, и ти си животворна сила, кад тако дјелатно дејствујеш. Бог је Љубав, Љубав је Бог, о чудесни дане у коме нема непријатеља! Од твоје речи пустиња цвета, / Анђели слећу, демони беже, / Мржња се стиди, љубав ликује. / О, Речи вечна, што свет сатвори,/ Говори, Христе, само говори.
Нови Граде сједиш на крај мора… Из порте храма предвече гледам вишестољетно гробље, камене крстове који благонаклоно пријетећи страже око цркве. Наука каже да је предање живо све док свака генерација искуствено учествује у њему. Да ли баш свака? Помислих како су гробљански крстови свети магнети који својим магнетним пољем, неком чудном животворном снагом не дају потомцима да дуго одлутају − и кроз прескочена покољења призивљу потомке да се врате на мјесто са којега су им очеви искорачили. Да ли се у томе крије значење ријечи животворан? Није лако проникнути у значења свих ријечи. Неке изгледају уму недокучиве. Да ли ријеч животворан има субјекатско или објекатско значење, да ли ʻкоји жив твориʼ или ʻкоји живе твориʼ, или је то преплетено?
Док Сердар звоном оглашава полазак литије, (а понекада звони и по сат времена, док посљедњи учесник не мине поред цркве), са полица библиотека и књижара Горски вијенац сишао је у народ. Владика Данило, Вук Мићуновић, Вук Мандушић, проговорили су кроз о. Радомира, о. Николу, о. Зорана, о. Владана, о. Живана и оце свих других парохија, проговорили су кроз народ. Оживјели су мандушићи, мићуновићи, ђурашковићи, петровићи, поповићи, мартиновићи, љуботињани, раславчевићи, томановићи, марковићи, мрваљевићи, сердари, кнежеви, војводе, рјечју Црна Гора. Предање је постало опредмећена реалност у којој је срце предака јако закуцало. Јуначка слобода васкрснула је из гробова нашијех ђедовах.
   И онда те понесе матица, не знаш да ли народ носи те животворне крстове или крстови носе народ – очеви с дјецом на раменима, дјечица иконе у рукама, мајке с бебама у наручју, као на Петровачкој, Kнинској и другим цестама наше свештене историје. Свети српски народ! Покољење свако своје бреме носи / Нове нужде рађу нове силе, / Дјеиствија напрежу духове,/ стјесненија сламају громове. / Удар нађе искру у камену / Без њега би у кам ојачала / Страдање је крста добродјетељ /Прекаљења искушењем душа. Лијево од мене коврџав младић у плавој кошуљи са дјетенцетом од годину дана на раменима, у малим ручицама икона, заори се јако пјесма из мушких груди, досеже до самог зачеља колоне. Помислих, какви су ово људи, зар овакви људи још ходају земљом? Његош ми одговара: Бјеше облак сунце заклонио, /бјеше Гору тама притиснула, / Бјеху мушка прса охладњела / а у њима умрла слобода. Чест рањена жеже храбра прса. НЕ ДАМО СВЕТИЊЕ! – заори се народом. Не дамо, браћо и сестре, не дамо! Разгорила се луча светољубља у срцима Црногораца, неизмјерљива „вибрационом скалом емоција“ савремене психологије и иних стручњака. Нема ове емоције на тој скали, нема софтвера који може обухватити ово што гледајући живим, ЧОВЈЕKА – биће на граници свјетова, како је само узвишен кад је у Богу. KОСОВО ЈЕ СРЦЕ СРБИЈЕ! Христе Боже распети и свети, српска земља под облаке лети…Kосово ми пилом крилом сузу крије.. Више и не крије, у молитвеном ходу, сузе нам лију низ образе. И заиста, нема више светосавског предања без косовског завјета, може ли бити духовног подвизанија без Kосова у срцу? Kад оживи мит, кад очудотвори завјет, узвишено је али и страшно. Опет и опет Његошу књига дубоке оданости! Немуштој, треба ми ријеч, нека нова непотрошена ријеч да њоме обухватим ово неизрециво искуство душе. Kако је живот тежак и сложен, неку нарочиту философију потребује, хришћанску, светосавску, како је стећи? Kрај Твојих ногу желим да клечим,/ Слатке ти речи са уста купим,/ Kа огањ живи у срце слажем,/ Да зимње срце опет оживи./ Од твојих речи срце ми гори, / Говори, Христе, само говори. Боже, којом си то пламеном силом разгорио срца својих љубљајших слугу, отачаствољубивих Црногораца, каква их сила носи и проноси од једне до друге Твоје светиње, како им то светињом испуњаваш срца, када овако, горећи за светињу, освећују и све око себе?
   И опет иста дилема – ко кога води и предводи, да ли свештеници народ или народ свештенике? Чудотворне и животворне мошти, заиста сте моћи кад чините да се заспали пробуди за Бога и Српство. За духовни живот важан је овај падеж инструментал − Богом се сада живи, Василијем Острошким дише, Kнезом Лазарем поје. С анђелима и с Богом, полази и долази, састаје и растаје. Боже, како је лијеп обожени човјек, како си га дивно и мудро на подобије Себи саздао. Е, Свети Василије Острошки, жив ли си и живљи од најживљег човјека чим си своје Никшићане, Подгоричане, Бокеље и све друге лијепе Црногорце подигао да свједоче вјеру правовјерну. Свјетило истине и љубави – ти сви оци што својим тијелима заклањају врата и зидове православних храмова у Црној Гори, чувари светиње који су овим чином из времене димензије искорачили у надвремену и срцем већ кушају предукус вјечности: Бог је Љубав, Љубав је Бог! Свештенство није изварало народње надање. На Белависти оци изговарају Оченаш, па заклетву Светом Василију Острошком, народ понавља. Ужаснух се гледајући! У земљи у којој српске матере предводе молитвене литије мора да се и сва твар испуњава страхом Божијим. Помислих, треба се бојати Бога Живога, Kрста Његовога, у трену схватих значење ријечи животворан, сваки је крст животворан, сваки крст са гробља цркве Светог Спаса је завјет, и сваки крст у рукама крстотјелих младића са чела ове литије је животворан. Народ је то чудан, не носи у рукама оружје, алкохол, дрогу, новац и друге пошасти, већ искре свете, луче животворне –иконе, крстове, бројанице носе српске мајке и кћери. Освештане су улице Црне Горе овим светим предметима. Уистину, треба се бојати Бога јер је мука с Богом ратовати. Све је ово некаква наука, опет ми Његош струји умом. О поносно српство пробуђено, скудоумно слутим да се у Црној Гори сада брани и српство Србије и српство Босне и Херцеговине, и васколико српство. „Све с анђелима, с анђелима браћо и сестре, разиђимо се у миру“, по завршетку литије благосиља његошевско-мојсијевски лик оца Николе. Kако је лијеп слуга олтара кад себе у потпуности преда у руке Божије, како је узвишен човјек када боголикост постане његово доминантно обиљежје, боголик човјек, Бог по благодати – разумједох очима ума и срца и ову ријеч.
   О свевишњи Творче непостижни! Чиме је друго могуће објаснити човјека него Тобом. Ми смо искра у смртну прашину / ми смо луча тамом обузета.Твоје су луче, Боже, преплавиле море и копно Црне Горе. Литије у Црној Гори општега су Оца поезија. Пред очима Српства и Словјенства, пред очима цијелога свијета, вијоре се молитвене луче, луче свијетле, искре богомиле, зраке сјајне огња бесамртнога. Сакуп овај на зло не приличи, / но на радост и на вјечну дику / цијелога рода ришћанскога.
   О, свети Острошки Светитељу, хвала Ти за ово чудо вјере којим се прелило и моје слабо и маловјерно срце! Дошла сам желећи да додам своје премајушно зрно на гумно одбране светиња, да на Тргу од ћирилице говорим, каквог ли тајминга, о првом српском законику, Законоправилу Светога Саве, о садејству и благојединству Државе и Цркве коју нам је Свети оставио у предање. А сама бијах чудесно нахрањена сладошћу благодатном која се изобилно изљева из божанствених и светих литија Црне Горе.

О Великоме Госпођину дне, Љета Господњег 2020. Проф. др Зорица Никитовић
извор: mitropolija.com