Свети Јован Шангајски, ГОСПОД НА ТАВОРУ ПОКАЗУЈЕ ЉУДСКУ БОГОЛИКОСТ

  

 Kада је створио свет, Бог је рекао: „Да начинимо човека по своме обличју, као што смо ми“ (Пост 1, 26). Боголикост се манифестује кроз човекове менталне могућности, кроз његов ауторитет над природом, његову моћ и способност да ствара.    Наше подобије Богу се састоји у моралном савршенству, духовном успињању и могућности

да се достигне светост.

ИКОНОПИСНА РАДИОНИЦА МАНАСТИРА ЖИЧА

   Божији лик и подобије, према којима су наши преци створени, у пуноћи се очитава у њима пре пада. Грех је уништио и прво и друго, иако није учинио човека сасвим одвојеним од њих.
   Човек је сачувао свој ум и друге квалитете које је добио даром боголикости, али потребно је да уложи већи напор да би их развио. Ипак, добија само мали део онога што су његови преци примили у потпуности. Чежња да буде подобан Богу
остала је у човеку у извесном степену, иако се понекад смањи тако да се једва препознаје.
   У циљу враћања човека његовој изворној блискости са Богом, Син Божији је дошао у свет оваплотивши се. Узео је на се човекову природу и постао као човек у свему, осим у греху. Он је дошао да обнови нашу првостворену лепоту лика Божијег. Међутим, ако је Бог у почетку створио човека према свом лику и подобију, онда је у обнављању тога потребно и човеково учешће. Човек мора да тежи савршенству како би га достигао кроз милост и помоћ Божију. Господ је показао пут ка савршенству кроз своје учење и кроз лични пример. То је пут
моралног савршенства, самоодрицања и спремности да
ослободимо себе од свега што је грешно. Грех је продро
дубоко у човекову природу, стапајући се са њом. Свака
особа је рођена са семеном греха и борба да се ослободи
тог семена јесте борба са самим собом. Због тога је та
борба сва у мукама, али је потребна како бисмо дошли
ближе Богу. „Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне
себе, и узме крст свој и за мном иде“ (Мт 16, 24). Kрст
који ми морамо понети јесте управо та борба са нашим
слабостима, манама и грехом. Постепено ослобађање
нашег бића од тога, човека води ближе Богу, према чијој
слици је и створен. Човек сам по себи нема довољно
снаге да испуни ово, већ је потпомогнут Божијом милошћу, коју Он даје кроз Цркву установљену од стране
Његовог Оваплоћеног Сина. Због овога се Син Божији
оваплотио – да васкрсне свој пали лик.
   На гори Тавор Христос је манифестовао лепоту и славу свог Божанства, тако да су апостоли могли да Га спознају, а преко Њега и читав свет. Христос је показао према чијем подобију је човек створен, као и то шта човек може достићи када духовно изграђује себе. На висини лествице када човек чисти сам себе
од греха и прилази ближе Богу, слава Божија се јасније очитава на човеку. Због тога се светитељи у Русији (и словенским земљама, примедба преводиоца) називају преподобнима, што значи „подобни неком“. Слава Божија се рефлектује на њихове душе као у огледалу, испуњавајући их сијањем. Kада су човекове земаљске борбе готове, степен подобија које је задобио коначно је и заувек запечаћен.
   Kада Царство вечности наступи и сви људи васкрсну и њихове душе буду сједињене са телима, „тада ће се праведници засијати као сунце у Царству Оца свога“ (Мт 13, 43), као што је Христос рекао.

   Са енглеског превео
   Лазар Марјановић
   извор: Каленић, бр. 4, 2020.