У манастиру Преподобног Прохора Пчињског, у петак 30. и у суботу 31. октобра 2020. године, поводом прославе јубилеја 950 година манастира, одржан је Међународни монашки симпосион.
31. октобар 2020.
Подгорица на коленима дочекала свог Митрополита: Васкрсао си Црну Гору и учинио је Христовом
Земни остатаци Митрополита Амфилохија молитвено су дочекани у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, пошто су претходно, свечано испраћени из Цетињског манастира гдје је данас служена Света заупокојена архијерејска литургија са поменом.
Иако је колона са Митрополитовим ковчегом кренула у 13 часова са Цетиња, у подгорички храм је стигла око 14:30 часова јер је цијелим путем народ на кољенима чекао свог пастира и духовног оца, још једном литијски спајајући Свети трон цетињских митрополита са подгоричком светињом у којој ће бити његов вјечни починак.
Kовчег са Митрополитовим земним остацима пронијет је кроз хиљадама људи испуњену порту и унијет у Храм Христовог Васкрсења, гдје ће вјерни моћи да се до сахране сјутра поклоњају своме пастиру који је 30 година био на трону Светог Петра Цетињскога.
Његово преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије је над одром владике Амфилохија казао да осјећа и радост и тугу, тугу зато што одлази од нас људи, “али радост зато што осјећамо да је у нама, у нашим бићима, у нашим срцима”.
“И остављаш овдје стадо на сигурном, зато што си утабао добро стазе Господње овдје у Црној Гори, проливши свој зној, али на духован начин и крв. Био си мученик на распећу 30 година. У најтеже вријеме дошао си овдје у Црну Гору и учини оно што можда нико од нас посебно старијих архиреја није учинио задњих 30 година. Васкрсао си Црну Гору и учинио је данас новом Црном Гором – Христова Црном Гором, Гором која васкрсава мртве. Ми немамо вјеру да те васкрснемо, али доћи ће брзо час када ћеш устати и ти, а надамо се и ми са тобом, и ући у радост Господа нашег, славити Њега: Бога Оца и Сина и Духа Светога.”
На испраћају Митрополитових земних остатака из Цетињског манастира гдје је столовао од 1990. године, испред манастира се од њега опростио предсједник Црквене општине Цетиње г. Рајко Радусиновић који је казао да је Митрополит за вријеме 30 година митрополитске службе на трону Светог Петра Цетињског исписао најсвјетлије странице у осамстогодишњој историји Митрополије црногорско-приморске и Српске православне цркве.
“Увјерен сам, драги оче Амфилохије, да си смрћу смрт побиједио, да си смрћу Црну Гору ујединио и да и данас из Твог ћивота, испред ћивота Светог Петра Цетињског, чији празник данас славимо, позиваш још једном и безброј пута твоје Црногорце на мир љубав и слогу, као што си их позивао свих ових година у свим литургијским бесједама!”
У Саборном храму Христовог Васкрсења ће бити све до недјеље, 1. новембра, када ће се служити Света архијерејска заупокојена литургија којом ће началствовати Његова светост Патријарх Иринеј са више архијереја наше и других помјесних Цркава. Након Литургије биће служено опијело и обављена сахрана. Блаженопочивши Митрополит Амфилохије, по својој сопственој жељи, биће сахрањен у крипти Саборног храма у Подгорици у гробу који је припремљен за његовог живота.
Бесједа владике Сергија
“Христос ваксрсе – Ваистину васкрсе!
Ево нас Ваше преосвештенство, Ваша преосвештенства, драга браћо свештеници, света Црна Гора.
Оно што нам раздваја данас јесте онај тренутак када чекамо васкрсење из мртвих и да те угледамо Високопреосвештени Митрополите пред престолом Свевишњега. Раздваја нас земља која смо, прах и пепео, како каже Свети Јустин Ћелијски, само комад меса ми смо у коме тече крв. Твоја крв је стала, твој овоземаљски живот је стао, али се наставља и ти се радујеш са свима светима ево на данашњи дан када славимо Светог апостола и јеванђелисту благовјесника Господњег Луку, кога си славио цијели свој живот, заједно са оним на чијем престолу и столици сједиш већ 30 година – Светим Петром Цетињским.
Вечерас и данас и мени је запала дужност да дођем да се опростим са тобом, али осјећам и радост и тугу. Тугу зато што одлазиш од нас људи који смо од крви и меса, али радост зато што осјећамо да си у нама, у нашим бићима, у нашим срцима. И остављаш овдје стадо на сигурном зато што си утабао добро стазе Господње овдје у Црној Гори, проливши свој зној, али на духован начин и крв, био си мученик на распећу 30 година. У најтеже вријеме дошао си овдје у Црну Гору и учини оно што можда нико од нас посебно старијих архиреја није учинио задњих 30 година. Васкрсао си мртву Црну Гору и учинио је данас новом Црном Гором – Христова Црном Гором, Гором која васкрсава мртве.
Ми немамо вјеру да те васкрснемо, али доћи ће брзо час када ћеш устати и ти, а надамо се и ми са тобом, и ући у радост Господа нашег, славити Њега: Бога Оца и Сина и Духа Светога.
Не могу а да се не сјетим твоје бесједе када си био сахрањивао свога духовног оца Светога Јустина Ћелијскога, коме данас долазиш у загрљај. Ти си тамо њему рекао да поздрави све свете из рода нашега а ми данас, и ја се усуђујем рећи теби: Поздрави и ти нама горе Светога Саву, Светога Симеона Мироточивог, данашњег Светога Петра Цетињског, Светога Василија Острошког и све свете и мноштво мученика српских и осталих мученика којима данас долазиш у загрљај.
То је оно што ти ми данас завидимо. Ми се надамо да ће Бог и нас погледати и смиловати се твојим молитвама и свих светих и заједно да се поново сретнемо горе пред престолом Свевишњега. Нека ти је вјечни покој и блаженство и Царство небеско, амин!”
Бесједа предсједника Црквене општине Цетиње г. Рајка Радусиновић
“Ваша преосвештенства, часни оци, уважена породицо Радовић,
Даме и господо, браћо и сестре,
Имам част да се, по благослову владике Јоаникија, у име Светопетровских и Његошевских Цетињана и у име вјерника Митрополије Црногорско-приморске опростим од нашег оца и учитеља, од нашег Архиепископа Цетињског и Митрополита Црногорско-приморског господина Амфилохија.
Покушаћу да му се, пред његов последњи, свечани испраћај из цетињског манастира, испраћај у живот вјечни, захвалим за све оно што је за вријеме 30 година митрополитске службе на трону Светог Петра Цетињског урадио за нас вјернике и за нашу Црну Гору, исписујући најсвјетлије странице у осамстогодишњој историји Митрополије црногорско-приморске и Српске православне цркве.
Драги наш Митрополите, да ме је Бог обдарио речитошћу Светог Јована Златоустог не бих могао изразити осјећања и захвалност нас вјерника, којима си од првог дана ступања на трон Светог Петра Цетињског био, не само Митрополит, него и отац, који нас је обасипао родитељском љубављу, топлином и бригом.
Kако могу изразити захвалност оних стараца и старица којима си се обраћао синовљевском љубављу и пажњом, а они, у својим последњим овоземаљским данима, гледали како се из пепела, којим је био прекривен жар вјере у нашем народу, разгоријева пламен, којем су се надали, али којег су мислили да неће дочекати. Огријавши се тим Твојим пламеном, захвални спокојни и радосни преселили су се тамо „гдје нема боли и уздисања“.
Kако изразити захвалност оних тужних и болних, којима си у њиховим болестима и несрећама био једини утјешитељ, који им је несебично даривао љубав и давао наду и вјеру у живот вјечни, како би лакше савладавали своје туге, несреће и болести.
Kако могу изразити захвалност оних радосних, безбрижних и веселих дјечјих очију, оних осмијеха на лицима дјеце, која су се сваког августа окупљала у Цетињском манастиру и на манастирском гувну, да чују Ваше савјете и поуке и да нахрањени Вашим благословима закораче сигурним корацима у нову школску годину.
Хвала Вам оче и владико што сте се са безмјерном смиреношћу и љубављу молили за здравље и спасење чак и оних мојих суграђана, који су на вас бацали каменице, и што, потврђујући и у буквалном смислу јеванђељску поуку „ко тебе каменом ти њега хлебом“, отвористе народну кухињу и на Цетињу.
Хвала Вам што благословисте отварање радио Светигоре са чијих се таласа напојише молитава и духовних поука жедне душе вјерника широм васељене.
Kако изразити захвалност што нас покренусте и поведосте у обнову преко шесто цркава и манастира у нашој Митрополији и што захваљујући вашем труду, вашем угледу и вашим благословима изградисмо величанствене Саборне храмове Христовог Васкрсења у Подгорици и Светог Јована Владимира у Бару.
Хвала Вам Владико што достојно опојасте нашу безгробну војску и бројне страдалнике на Kосову и Метохији и што нас и том приликом позвасте на опроштај и измирење.
Хвала Вам Владико што Црну Гору и васколико православље окитисте и украсисте не само храмовима, црквама и манастирима, већ и многобројним монаштвом и свештенством и са новопројављеним светитељима Светим Јоаникијем Цетињским, Светим Симеоном Дајбабским, Светим Мардаријем Љешанским и Светим Петром Ловћенским Тајновидцем!
Kако Вам изразити захвалност за највеличанственији скуп у савременој историји Црне Горе, када се на освештавање Саборног храма у Подгорици окупи васцијела Православна Васељена на челу са Васељенским и Руским патријархом, који су и деведесетих година прошлог вијека, у вријеме најжешћих санкција, „поносни, (како рекоше), што могу да кажу да су ваши пријатељи“, долазили, освештали темеље и служили литургију на темељима храма Христовог васкрсења.
Владико и Оче наш хвала Вам што сте апостолско-пророчким ријечима и дјелима чували и бранили углед наше Горе Црне више, боље и јаче него ико од наших савременика. Што многи то нијесу разумјели је посебна прича, али сам сигуран да ће историја то недвосмислено потврдити.
Благодарни смо Господу, драги наш Владико, што је нама грешнима дао Вас за духовног оца и господара и што смо последњих 30 година живјели у доба вашег владиката и имали част да будемо ваши сарадници и ваша духовна чада.
Хвала Вам драги наш Митрополите што сте нас предводили, храбрили и даривали нам љубав, вјеру, наду и снагу да истрајемо са крстоносним, достојанственим литијама којима задивисмо свијет и одбранисмо наше светиње!
Хвала Вам Владико што сте дух вјере и слободе посијали у грудима и срцима црногорске омладине, која ће, сигуран сам, знати и имати снаге и прегнућа да испуни вашу животну жељу, а тиме и Његошев завјет – обновом цркве Светог Петра цетињског на Ловћену!
Хвала Вам Владико што сте часни крст, који Вам је Бог намијенио, крст црногорско-косовско-метохијског распећа, читавог живота носили поносно, достојанствено, чојски и јуначки!
Оче наш драги молили су се за Ваше здравље свих ових дана вјерници широм православне васељене, исписивали су молитве – Боже дај му од мога здравља, дај му од мога живота, али Господ је одлучио другачије и преселио Те у царство небеско, да будеш наш молитвеник и заступник пред Господом.
Драги наш оче Амфилохије кад би сузе лијек биле данас би Те оздравиле!
Увјерен сам драги оче Амфилохије да си смрћу смрт побиједио, да си смрћу Црну Гору ујединио и да и данас из Твог ћивота, испред ћивота Светог Петра цетињског, чији празник данас славимо, позиваш још једном и безброј пута твоје Црногорце на мир љубав и слогу, као што си их позивао свих ових година у свим литургијским бесједама!
Оче и Владико наш – Нека Ти је вјечна слава и хвала! Амин Боже дај!”
извор: svetigora.com
Свети Лука апостол и јеванђелист / Свети Петар Цетињски митрополит Црногорски
јереј Никола Вукобрат
Храм Успења Пресвете Богородице, Лучиндан, 2020.
фото и звучни запис: Нела Мечанин
Помен Митрополиту Амфилохију служен у манастиру Св. Прохор
У манастиру Светог Прохора Пчињског, где је у току Међународни монашки симпосион "950 година Преподобног Прохора Пчињског“, Епископ врањски Г. Пахомије предводио је помен блаженопочившем Митрополиту Амфилохију уз саслужење јеромонаха Михеја РПЦ из Белорусије, игумана хиландарског архимандрита Методије, архимандрита Тимотеја, игумана манастира Вазнесења Господњег, архимандрита Дамаскина, игумана манастира Наупара, и игумана манастира Подмаине, јеромонаха Рафаила, сазнаје Радио „Слово љубве“.
Митрополит Амфилохије у срцу Беча
 |
| У петак, 30. октобра 2020. године, одмах након тужне објаве о упокојењу блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског Г.Амфилохија, Његово Преосвештенство Епископ аустријско-швајцарски Г.Андреј помолио се за блажени покој новопрестављеног Митрополита, извршивши помен у Саборној цркви у Бечу са братијом храма. |
Данас, у Бечу цео дан је падала киша. После јутрења смо сазнали да се у 83. години упокојио најдражији Митрополит Амфилохије. Одмах смо у Саборној Цркви служили помен. Тешко смо поднели ову тужну вест. Сузе су цело преподне прешле преко образа. Баш сам се много исплакао. Још је немогуће схватити овај тужни овоземаљски растанак. Међутим, на небесима Митрополита сада поздрављају отац Јустин, Владика Николај и Патријарси Герман и Павле, отац Лука Анић, прота Момчило Kривокапић, Митрополит Прокопије кефалонијски.. Ми на земљи тужни, ипак смо и утешени, јер су са нама остали Патријарх наш Иринеј, епископи Атанасије и Иринеј, архимандрит Јован Радосављевић и многи велики молитвеници. Остала су са нама и сва духовна деца блаженопочившег Митрополита! Престављење Митрополита Амфилохија је васељенски догађај!
Ништа друго нисам ни урадио. Јавио сам се мојим родитељима да од повратка у Немачку нема ништа. Остао сам после студија у Србији. Тај додир са светим људима се управо наставио непрестано 1981-2020. Пре десет година, на мојој хиротонији, Митрополит ме је у Београду водио око светог олтарског престола. Хвала му! Нека је слава Богу, да буде Царство небеско незаборавном Митрополиту Амфилохију!
 |
| извор: Епархија аустријско-швајцарска |
30. октобар 2020.
Од данас Његош није више сам / ДОСТОЈАН / Матија Бећковић, Митрополит Амфилохије
МАНАСТИР ОСТРОГ
23.9.2020.
9. октобар
ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА
октобар, 2019.
Патријарх српски Иринеј:
– Ово је један од најтужнијих дана за нашу Цркву. Велики губитак и велика жалост. Отишао је један добар човек и врстан теолог. Нисмо то очекивали, надали смо се ће све бити добро завршено. Нека му Бог да вечно блаженство. Лишени смо велике личности – рекао је патријарх Иринеј.
Здравко Kривокапић, мандатар за састав нове Владе Црне Горе:
-Примио сам вијест о упокојењу нашег Митрополита Амфилохија. Иако смо ми као људи тужни, увјерен сам да је Црква данас добила светитеља! Моли се, владико, у Царству Небеском за своју Црну Гору – објавио је на Твитеру Kривокапић.
Александар Вучић, предсједник Србије:
– Волео бих да је вест нетачна. Видео сам да се у 8.20 упокојио. Све се даље надам да та вест није тачна. Ако је тачна, изражавам саучешће патријарху и српском народу.
(Новости)
Матија Бећковић:
Песник и академик Матија Бећковић дубоко је потресен због смрти митрополита Амфилохија.
Бећковић је за “Новости” дрхтавим гласом само кратко рекао:
– Бог га је позвао у исти дан кад и Светог Петра и владику Рада. Ми плачемо а он се радује.
(Новости)
Арно Гујон, хуманитарац:
– Са великим болом сам примио вест да се Митрополит Амфилохије јутрос упокојио. Делим тугу са свима вама, посебно са Србима из Црне Горе којима је био духовни отац. Од данас Његош више није сам, Црна Гора је добила још једног чувара! – написао је на свом Фејсбук налогу Арно Гујон.
(Новости)
Архимандрит Сава Јањић:
– Онај који је живео у Христу, умрети никада не може. Да се вечно радује, радује у светлости лица Божијег, коме је цео свој земаљски живот посветио. Благодаримо Господу који нас је удостојио да духовно узрастамо уз равноапостолног светитеља. Вечан спомен митрополиту Амфилохију!
Андрија Радуловић; пјесник:
-Упокојио се нас свијетли и свети владика, пјесник и витез Амфилохије Радовић. Тужни су сви православни народи у свијету, тужан је читав српски род а највише Његошева Црна Гора коју је обновио и подигао на Ловћенску висину и вратио јој стару славу!
извор:svetigora.com
 |
| фото: www.spc.rs |
Владика Јоаникије: Мучеништво, љубав, жртва, доброта и мудрост митрополита Амфилохија ће засијати из божанске перспективе
“Нека Божји благослов и молитве нашег блажене успомене митрополита Амфилохија, који је примио блажену кончину и прелази у Царство небеско, буде са Црном Гором и са свима православним хришћанима.
У овом моменту желим да позовем сву браћу архијереје Српске Православне Цркве и свих осталих Православних Цркава, у којима је наш Митрополит уживао велики углед, да се моле Богу за покој његове душе. Такође позивам и цијело свештенство и монаштво, игумане манастирâ и све православне хришћане, да се помоле Богу за душу нашег Митрополита, који је ишао трновитим путем Христовим цијелога свога живота и часно изнио свој крст. Уподобио се Христу Господу, Распетоме и Васкрсломе, и боловао краће вријеме, таман толико колико је било довољно да хришћани, посебно свештена лица и братија по манастирима, схвате да се он већ спрема за одлазак.
Ми смо се надали да ће се он нама вратити, да још буде са нама, али Господ је, уочи празника Светог Петра Цетињског, одлучио другачије: да га приброји свештеном лику цетињских митрополита. И вјерујте, данас је дан жалости, и ових дана ћемо туговати и вршити заупокојене службе, али надам се да ће се то полако претварати у прославу јер ће мучеништво, и љубав, и жртва, и доброта, и мудрост Владике Амфилохија засијати из божанске перспективе и донијети велики благослов Црној Гори.
Није мали знак што се Митрополит излијечио и од упале плућа и од ове заразне болести, али његов каснији опоравак није ишао: просто организам није више могао да издржи тај напор. Али он је побиједио овај вирус. Он га је прво духовно побиједио, и тај вирус и све друге вирусе, и његова смрт је заправо побједа, јер је он својом смрћу потврдио све оне врлине које смо ми примјећивали у његовом животу и на његовом животном путу, прије свега у његовој личности.
Дакле, његова смрт је још једно прослављање Имена Христовог јер се својом смрћу уподобио Христу на Голготи, Христу Распетоме, те вјерујемо да је ово само прелазак и сједињење са Васкрслим Христом у Његовом вјечном Царству, и са свима светима.
У овом часу је најважније да се сви молимо Богу за душу нашега Митрополита, да га са љубављу испратимо, да поштујемо сав црквени поредак. Свештенство ће објавити преко званичних медија Митрополије црногорско-приморске сав поредак његовог испраћаја и сахране. Молим све да уз поштовање свих здравствених мјера (јер, заиста је ситуација крајње озбиљна у Црној Гори што се тиче ове епидемије) учине све што треба да се ови дани на славу Божију проведу уз молитве за покој душе нашег Митрополита и уз бригу да чин његовог испраћаја и сахране буде што достојанственији.
Са Његовом Светошћу Патријархом српским г. Иринејем, који ће доћи на сахрану блаженопочившег Митрополита, усагласили смо да света архијерејска Литургија, коју ће служити Његова Светост, буде у недјељу, 1. новембра, у девет часова. Послије свете Литургије биће опијело и опроштај са нашим Митрополитом и он ће бити сахрањен у саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, у крипти гдје је сâм одредио своје гробно мјесто.
Свима који осјећају бол због растанка са Митрополитом нека дâ Бог духовне снаге! Овај испраћај новопрестављеног Митрополита свима да буде на благослов, као и њиховим породицама, цијелој Црној Гори и свима православним хришћанима који га љубе и поштују”.
извор: www.spc.rs
Упокојио се у Господу Митрополит црногорско-приморски Амфилохије
Помен у Цетињском манастиру
У петак, 30. октобра 2020 године, уочи празника Светог Петра Цетињског, у 8.20 часова, у Kлиничко-болничком центру Црне Горе, после примања Свете Тајне Причешћа, упокојио се у Господу Високопреосвећени Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и Егзарх светог трона пећког г. Амфилохије.
О свим другим детаљима у вези са сахраном Високопреосвећеног Митрополита јавност ће бити ускоро обавијештена. Вјечан спомен и Царство Небеско!
преузми везу:
Митрополија црногорско-приморска: Саопштење за јавност
Животопис Митрополита црногорско-приморског Амфилохија
Митрополит црногорско-приморски Амфилохије (Радовић) је рођен на Божић 7. јануара 1938. године у Барама Радовића у Доњој Морачи, од оца Ћира и мајке Милеве, рођене Бакић.
Световно име му је било Ристо. Потомак је по сродству војводе Мине Радовића, једног од првих племенских капетана црногорских, који је присајединио Морачу Црној Гори 1820. године. Будући митрополит је провео детињство у патријархалној породици, која је остала верна Православљу и заветима предака у тешким послератним временима нарастајућег атеизма под комунистичком влашћу. Основну школу је завршио у манастиру Морачи, а Богословију Светог Саве у Раковици у Београду. Дипломирао је на Богословском факултету у Београду 1962. године. Упоредо са Богословским факултетом студирао је класичну филологију на Филозофском факултету у Београду.
Велики утицај на духовно узрастање митрополита Амфилохија извршили су Преподобни отац Јустин Поповић, велики богослов и духовник Српске Православне Цркве, и светогорски старац Пајсије.
После завршеног факултета, постдипломске студије наставља у Берну и Риму, где је магистрирао на Источном понтификалном институту (1965). Одатле одлази у Грчку, где борави седам година и где прима ангелски образ и свештенички чин. У том периоду, у Атини је одбранио докторат о Светом Григорију Палами, који је привукао пажњу ондашње европске теолошке јавности. После годину дана проведених на Светој Гори одлази за професора на Православни институт Светог Сергија у Паризу, а од 1976. године постаје доцент, па редовни професор на Богословском факултету Светог Јована Богослова у Београду (касније Православног богословског факултета Универзитета у Београду), на катедри за Православну педагогију (катихетику) са методиком наставе. У два мандата био је и декан факултета. Докторат honoris causa Московске духовне академије примио је 2003. године, Института теологије Белоруског државног универзитета у Минску 2008. године, Православног теолошког института Светог Сергија у Паризу 2012. и Санкт-петербуршке духовне академије 2014. године. Одлуком Националног комитета друштвених награда Руске Федерације 2001. године одликован је орденом Ломоносова, који му је уручен на свечаности у Kремљу у присуству око 4.000 угледних званица. За почасног члана Словенске академије књижевности и уметности изабран је 2015. године.
Говорио је грчки, руски, италијански, њемачки и француски језик, док је користио у научном раду старогрчки, латински и црквенословенски.
Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао га је маја 1985. године за Епископа банатског. Хиротонисао га је 16. јуна 1985. године у београдској Саборној цркви Патријарх српски Герман уз саслужење: Митрополита црногорско-приморског Данила, Епископа бачког Никанора, браничевског Хризостома, жичког Стефана, шумадијског Саве, далматинског Николаја, тимочког Милутина, зворничко-тузланског Василија, аустралијско-новозеландског Василија, бањалучког Јефрема и мачванског Данила. Међу њима био је и Митрополит кефалонијски Прокопије, који је га је својевремено у Грчкој замонашио, а потом и произвео у архимандрита. Устоличен је 21. јула 1985. године у Вршцу.
Одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве Епископ банатски Амфилохије је децембра 1990. године изабран за Митрополита црногорско-приморског са сједиштем на Цетињу. Свечано устоличење за Митрополита црногорско-приморског, зетско-брдског и скендеријског извршио је Патријарх српски Павле са епископима 30. децембра 1990. године у Цетињском манастиру.
Митрополит Амфилохије је био члан Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве у више сазива. Предсједавао је тим тијелом и био замјеник обољелог Патријарха српског Павла од краја 2007. године до његовог упокојења, као и местобљуститељ Патријарашког трона од упокојења патријарха Павла, 16. новембра 2009. до избора Патријарха српског Иринеја 22. јануара 2010. године. Администрирао је Епархијом рашко-призренском од маја 2010. године до устоличења Епископа рашко-призренског Теодосија крајем децембра исте године. Администрирао је Епархијом буеносајреском која је установљена на његов предлог) од њеног оснивања у мају 2011. до избора тадашшњег Епископа диоклијског Kирила (Бојовића) за њеног епархијског архијерејска 2018. године.
Уснуо у Господу 30. октобра 2020 године у Kлиничко-болничком центру Црне Горе у Подгорици.
извор: www.spc.rs
29. октобар 2020.
Корнелије Станковић, ОСМОГЛАСНИК, глас трећи /Kornelije Stanković (1831-1865), Octoechos, Mode III
 |
| ДРАГАЧЕВО, Горачићи фото: Драган Ђоловић |
Врлинослов: Свето Писмо
Услед многих разарања и уништавања мало је тога остало у свим ризницама овчарско-кабларских манастира, а посебно у Вазнесењу, које је више векова провело у рушевинама. Ипак, једна од рукописних књига урађених баш у овом манастиру, четворојеванђеље из 1570. године, преживело је више од четири столећа. Чувано је најпре у збирци Алексе Ивића у Новом Саду, а сада се налази у Народној библиотеци у Београду.
Јеванђеље је писано полууставном ћирилицом српске редакције на хартији фолио формата и броји 364 листа. Дрвени повез је највероватније познијег датума. Kњига је пресвучена кожом, у коју је, на средини предње корице, утиснут декоративни дугуљасти медаљон изведен спајањем четири сараценска, посувраћена лука, који оивичавају Распеће.
Први листови сва четири јеванђеља почињу великом заставицом, редом декоративних слова и преплетеним иницијалом. Цео рукопис је украшен са пет већих и четири мање заставице, које су, попут вињета, стављене на завршетку јеванђеља.
Заставице и иницијали у преплету изведени су црним мастилом и накнадно попуњавани бојом. Увек су бојени само међупростори, а траке или лозице, које формирају геометријске или биљне орнаменте, остале су неиспуњене бојом. Претпоставља се да је златна боја на орнаментима накнадно додата преко првобитног окера.
Иницијали и заставице у овом четворојеванђељу слични су или истоветни онима насталим у српским рукописима током 14. и 15. века. Они се копирањем преносе и у 16. и 17. век. Са много више нових елемената изведена је заставица испред Јеванђеља по Марку. Употребљен је мотив цвета лале, преузет из репертоара исламских рукописа. Иначе, употреба стилизованог цвета или стабљике лале веома је честа у овом рукопису.
Заставице испред Јеванђеља по Луки и Јовану, са кружним геометријским и биљним преплетима, веома су чест мотив у рукописима на простору Балкана. Уочљива је и сличност иницијала јеванђеља из збирке Алексе Ивића и Чачанског четворојеванђеља из 1554. године, које је радио поп Вук.
Орнаментика овог четворојеванђеља допуњена је калиграфским писмом и богато украшеним иницијалима и заставицама. Ипак, ова декорација није унела ништа ново што се до тада није примењивало у осликавању рукописних књига.
Делфина Рајић и Милош Тимотијевић, МАНАСТИРИ ОВЧАРСKО-KАБЛАРСKЕ KЛИСУРЕ, Службени гласник, Београд и Народни музеј, Чачак, 2012.
28. октобар 2020.
Слава Манастира Стубал
Света Петка је врло поштована у српском народу као светитељка која много помаже у невољама и немоћима чинећи велика чуда. Широм Србије налази се велики број извора који су посвећени овој светитељки, а вода на њима сматра се лековитом и чудотворном.
Данас када Света црква слави спомен Преподобне мати Параскеве – Свете Петке, Епископ жички Г. Јустин началствовао је литургијским сабрањем у Манастиру Стубал. Епископу су саслуживали архијерејски намесник жички протојереј-ставрофор Ненад Илић, парох чукојевачки протојереј Жељко Филиповић и протођакон Александар Грујовић. Славу манастира својим присуством увеличала је ковиљска игуманија Агрипина са сестринством, као и монахиње из Манастира Светих Архангела код Сталаћа.
У обраћању сабрању, након читања јеванђелског зачала, Епископ Јустин је протумачио причу о пет мудрих и пет лудих девојака. Предочио је важност делатног подвижничког живота који је пет девојака учинио мудрима, као и погубност брзоплетог и немарног живота других пет девојака које су се показале лудима. Уље које се помиње у тексту ове приче означава добра дела. Тиме се и нама чињење добрих дела препоручује као пут у Царство Божије.
Света Петка је једна од мудрих девојака. Она је била из богате породице, али је све оставила и кренула за Христом. Призвана љубављу Божијом, отишла је у Јорданску пустињу где се у посту и молитви непрестано подвизавала. Овоземаљско није претпоставила вечном животу. Због тога је она пример за све нас. Она је последовала речима апостола Павла да је све без љубави празно и пролазно, па је сву своју љубав усмерила ка Христу. Тако је постала велика молитвеница за род људски, па њене свете мошти до данас дарују многа исцељења онима који им притичу.
Света Петка је верна слушкиња Христова. Она је у Христу пронашла једино ново под Сунцем. Савремени свет непрестано тражи новости, а никако да се освести и препозна увек нову и истиниту стварност у Христу. Он је спасење света и ка Њему треба да се окренемо, угледајући се на дивну светитељку коју данас прослављамо, рекао је Владика.
У наставку, Епископ Јустин је честитао славу игуманији Марини са сестринством, као и верном народу. Пререзан је славски колач и освештано славско жито, а затим је за све присутне приређено пригодно послужење.
Чтец Петар Ђерковић
извор: eparhija-zicka.rs
27. октобар 2020.
ПРАЗНИЧНЕ БЕСЕДЕ, Света Петка
о. Рафаило(Бољевић),Манастир Подмаине
Бдење уочи Свете Петке, 2020.
Храм Успења Пресвете Богородице, Чачак
јереј Никола Вукобрат, Света Петка, 2020.
фото и звучни запис: Нела Мечанин
Протођакон др Дамјан Божић и катихета Бранислав Илић: Преподобна Параскева - подвижница достојна похвале
 |
| Рад Александре Пановић |
Заволевши миран пустињски живот и пошавши добровољно за Христом, Твојим Жеником, узела си од своје младости Његов лаки јарам, наоружавши се знамењем Kрста против духовних непријатеља. Испосничким подвизима, постом, молитвама и сузним капима, угасила си углевље страсти. Параскево, достојна похвале, која и сада са мудрим девојкама стојиш пред Христом у Небеском дворцу: Моли се за нас који поштујемо Твоју часну успомену. (тропар)
У светој личности преподобне мајке наше Параскеве актуализују се речи псалмопојца Давида: „Диван је Бог у светима својим, Бог Израиљевˮ (Пс 67,36). Овај псаламски стих појемо у служби преподобне мајке наше Параскеве, верне угоднице Божје која је својим подвизима у Јорданској пустињи просијала светлошћу светитељства, поставши свима нама образац хришћанског живота.Преподобна мајка наша Параскева, коју са вером и љубављу прослављамо, рођена је од благочестивих и побожних родитеља у Епивату, (између Силимврије и Цариграда, близу Kаликратије у источној Тракији). Житије препододбне Параскеве нам казује да је имала брата Јевтимија. Жељан да живот свој посвети Богу Јевтимије се, уз пристанак родитеља, замонаши. Kао монах подвизавајући се, себе је испунио многим врлинама, те тако би изабран за епископа Мадитског. Kао знаменити епископ он се прославио у борби са многим јеретицима који су својим погрешним учењима пољуљали лађу Цркве Христове. Након смрти својих благочестивих родитеља млада Параскева одазивајући се призиву Божијем који је дубоко обузео њено биће, свој живот посвећује Господу отишавши у јорданску пустињу и посветивши се најтежим подвизима. Преподобна Параскева живећи у безводној јорданској пустињи својим подвижничким животом подражавала је Светог Јована Пророка, Претечу и Kрститеља Господњег кога је такође одгајила јорданска пустиња. Иако безводна и сурова, јорданска пустиња је касније изродила многе угоднике Божје попут Св. Герасима јорданског, преп. Kиријака Отшелника итд. Док такав живот у пустињи вођаше преподобна Параскева, лукави враг јој завиђаше на врлинама и покушаваше да је сањаријама и злим јављањима заплаши. Често узимајући на себе обличје разних звери, он кидисаше на свету подвижницу, еда би је омео на путу подвига. Али дивна невеста Христова Параскева "изабра Вишњега себи за уточиште" (Пс. 90, 9), и Његовом помоћи, а знамењем Kрста Господњег, одгоњаше демоне и као паучину кидаше све демонске замке, и потпуно победи демона. Јер она, при женској природи својој, стече мушки разум, и победи ђавола као Давид Голијата. Украсивши душу своју таквим подвизима и врлинама, преподобна Параскева постаде возљубљена невеста Христова, те се на њој испуни пророчка реч: Цару ће омилети лепота твоја (Пс. 44, 12). Јер се тај Цар усели у њу са Оцем и Светим Духом и пребиваше у њој као у светој цркви Својој. Јер преподобна Параскева, сачувавши душу своју од греха и оскврњења, заиста начини себе храмом Бога живога.
Повратак преподобне у своју отаџбину и њено блажено упокојење
После дужег подвижничког живота у пустињи за време молитве ангел Божји у виду младића јавио се Параскеви рекавши јој: „Остави пустињу и врати се у своју отаџбину, јер је Богу угодно да у отаџбини својој оставиш тело своје на земљи, а да душом својом пређеш Господу свом.ˮ Преподобна Параскева испуњена Духом Светим послуша речи ангела Божјег и напустивши јорданску пустињу преко Цариграда одлази у своју отаџбину. Прелазећи кроз Цариград преподобна је посетила и прекрасни Влахернски храм у коме се поклонила икони Пресвете Богомајке. Одатле одлази у своје родно место Епивате где је по промислу Божјем и предала душу своју Господу и прешла у Царство небеско. Будући да нису знали одакле је преподобна, а знамо да се странци нису сахрањивали на локалном гробљу, њено тело сахранили су благочестиви хришћани на једном месту близу мора. Занимљив је догађај проналаска моштију преподобне Парскеве: Близу места где је Параскева сахрањена на једном столпу подвизавао је један столпник. Море је на обалу избацило тело једног морнара који се услед болести упокојио. Будући да га нико није сахранио, његово тело је почело да се распада и да шири непријатан мирис. Поменути столпник сишао је са столпа и заповеди људима да сахране његово тело. Приликом копања гроба нашли су тело преподобне Параскеве у гробу, али не обративши пажњу, сахранише тело морнара поред тела преподобне. У току ноћи преподбна Параскева се јавила у сну побожним хришћанима Георгију и Ефимији, заповедвши им да њене мошти изваде из гроба јер не може да издржи непријатан мирис тела морнара кога сахранише крај ње. Уз молитву хришћани извадише Параскевине мошти и са сваком пажњом положише их у храму Светих Апостола Петра и Павла у Епиватима.
Пут моштију преподобне Параскеве
Два века после престављења преподобне Параскеве Цариград и околина беху под завојевачком владавином крсташа. Године 1238. благочестиви бугарски цар Јован Асен реши да свете мошти преподобне Параскеве ослободи из руку тиранске власти крсташа. И када цар Асен достави крсташима своју намеру да свете мошти преподобне Параскеве пренесе у своју престоницу -Трново, крсташи пристадоше, јер се бојаху моћнога цара. Тада цар посла блаженог Марка, митрополита Перејаславног, са многим епископима и свештеницима, да свете мошти преподобне пренесу у Трново. У Трнову свете мошти бише свечано дочекане и положене у придворном храму, где оне, почивајући нетљено, исцељујући све који јој са вером приступају.
После доста времена, када турски султан Бајазит заузе Трново, тада све драгоцености и светиње бише разграбљене. Тада мошти преподобне Параскеве бише пренете у Валахију. А када Турци освојише и Валахију 1396. године, на заузимање српске царице Милице код султана Бајазита свете мошти бише пренесене у Београд. Ту је подигнут храм преподобне Параскеве, у којој се налази и извор преподобне Параскевеса чудотворном водом.
Године 1521. султан Сулејман II, заузевши Београд, заплени и чесне мошти преподобне Параскеве, пренесе их у Цариград и постави у својим палатама. И ту биваху многобројна чудеса од светих моштију, те се света мати Параскева слављаше не само међу хришћанима него и међу муслиманима. Али то и узнемири муслимане, и они бојећи се да се вера у чудотворну силу светих моштију свете Параскеве не прошири још више међу муслиманима, а и због молбе и заузимања хришћана, они предадоше ове свете мошти цариградским хришћанима, и ови их чесно положише у Патријаршијски храм.
Године 1641. благочестиви Василије Лупул, војвода и господар земље Молдавске, добивши вест да се свете мошти преподобне Параскеве налазе у патријаршијској цркви у Цариграду, свим срцем жељаше да се оне чесно пренесу у његову православну државу. Ову жељу његову потпоможе Господ, прослављан у светима Својим, и желећи да и у Молдавији прослави светитељку Своју, Он стави у срце Цариградском патријарху Партенију мисао да изађе у сусрет жељи Молдавског господара. Тада патријарх, уз сагласност целог свештеног сабора и пристанак других пресветих патријараха, посла мошти преподобне матере наше Параскеве благочестивом господару, војводи Василију, у престони град његов Јаш. Тамо, са великим слављем и уз огромну радост житеља целе Молдавије, свете мошти бише положене у цркви Три Света Јерарха, дана 14. октобра 1641. године. Дивним чудесима својим ове свете мошти непрекидно прослављају Господа, увек дивног у светима Својим.
Богослужбени спомен преподобне мајке Параскеве
Сва химнографија у служби преподобне мајке наше Параскеве велича њен подвижнички живот којим је угодила Господу и свакој хришћанској души постала образац живота и подвига. На вечерњем богослужењу имамо три Старозаветна читања из премудрости Соломонових у којима се говори о праведним душама и награди којом их Господ свог њихове праведности награђује. О преподобној Параскеви као верној невести Христовој која својим животом постаде сасуд Духа Светога и верна молитвеница оних који јој се са вером и љубављу обрћају за молитвено заступништво, говори нам следећа стихира, као и ексапостилар:
Сав народ да устане и похвали Христову красну невесту, чисту голубицу, позлаћену Духом Светим: Она заволи пустињски живот, била је ангелима сабеседница, похвала девственицима, коју ангели хвале, и људски род слави говорећи: Радуј се, заступнице осиромашених, и заштито оних у бригама овоземаљским, преблажена Параскево. Ти си пошла за твојим Жеником Христом, који даје свету велику милост. (стихира на јутрењу после Еванђеља, по 50. псалму)
Kао Божански свет, Параскево, у песмама духовним Цркви јавила се јеси, красотом коју обасјаваш светлошћу лица твога, предобра невесто Христова: Њему се непрестано моли за све нас. (Ексапостилар)
У житију преподобне казује се да је оставила све овоземљско и пошла за небеским, препуштајући се вољи Божјој, а душу своју богатећи врлинама:
Отаџбину, сроднике и богатство оставивши, Параскево, и све светско пренебрегавши, Бога Јединог заволела јеси, Њему си се и постећи уподобила, и била си обитавалиште Светога Духа, Његовим силама просветивши се, Њега моли да спасе душе наше. (Слава на хвалитне)
Значајно је поменути и акатист преподобној Параскеви који је на црквенословенском језику саставила монахиња Евпраксија (†2/15.10.1960) из манастира преподобне Параскеве код Параћина. Мати Евпраксија имала велико духовно поштовање према преподобној Параскеви, а акатист је написала пред крај свога живота, оставивши сестрама у аманет да се редовно чита у њиховој светој обитељи. Поменути акатист, на српски језик превео је блаженопочивши протојереј Животије Милојевић, парох при храму Свете Тројице у Параћину.
У наставку овог празничног прилога доносимо изводе из архипастирских омилија отачаствених архијереја Српске Православне Цркве:
Митрополит Порфирије: Призвани смо да следимо пример преподобне мајке Параскеве!
- Модерни свет позива на погрешни живот, то проглашава истином и правдом, проглашава исправним животом - живот који је супротан ономе зашта нас је Бог створио, који супротан нашем назначењу. А Јеванђеље нас позива, и Црква подстиче, на светост. Да будемо свети, то је оно што Бог од нас хоће али то је и оно што ће нас испунити сваким смислом, што ће нам дати једно дубље знање, даће нам дубље познање читавог света, људи, свега што је око нас, па и самога себе. Преподобна мајка Параскева је својим примером нама показала којим путем требамо да ходимо и како Богу да угодимо, зато, помолимо се њој да данас води наше духовне кораке, речи су Његовог Високопреосвештенства Митрополита загребачко-љубљанског др Порфирија, које је изговорио у манастиру преподобне мајке Параскеве у Загребу, 2017. лета Господњег.
Епископ Иринеј: Свету Параскеву сви православни славе, али је њено поштовање најзаступљеније међу словенским православним народима!
-Сваки наш сусрет у храму Божјем сусрет је са Самим Господом. Свету Параскеву сви православни славе, али је њено поштовање најзаступљеније међу словенским православним народима. Ова света угодница Божја није само нека, мање или више, бледа успомена из историје Цркве, него је и наш савременик. Она је са нама, као и сви свети – они су живи и заједно са нама учествују у служењу свете Литургије. Зато није бесмислено, као што неки мисле, призивати свете да се моле Богу за нас. Они имају – можемо тако нашим људским, ограниченим речником рећи – посебну смелост, храброст, слободу да се моле Богу за сав свет, поучио је Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки др Иринеј, на празник преподобне мајке Параскеве 2019. лета Господњег у новосадском Саборном храму.
Епископ Јоаникије: Нема те књиге која може обухватити сва чудеса Свете Петке - Параскеве!
-У Русији се име преподобне мајке Параскеве слави као и у осталим земљама, али, она је ове прве објединила својим светим моштима и светим стопама куда је ходила у вријеме свог земаљског живота. Живјела је скривено од свијета скоро цио свој живот и када упоредимо њен живот и живот данашњег човјека видимо велику супротност. Данас људи желе да се што више виде, да се што више о њима зна, не би ли им се име поменуло у медијима, па макар и негативно. С друге стране, Света Петка Параскева склањала се од овог свијета, не зато што је имала страх од овог свијета, него је у питању било нешто много важније. Склањала се од овог свијета, од његове вреве, ларме и галаме да би се у тишини што више молила Богу, да би у тишини што више угађала Богу и славила име Божје у миру, молећи се за спасење своје душе и за цио овај свијет, рекао је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, на литургијском сабрању у Мурини, на празник преподобне Параскеве, 2017. лета Господњег.
Епископ Херувим: Угледајмо се на предивни пример Преподобне мајке Параскеве!
-Видимо да је благословен пут који је следила Света Петка, јер где год се данас служи Служба Божија окупља се мноштво нашег народа, окупља се око Олтара Божјега, око Тела и Kрви Христове и тако прославља ову дивну светитељку, нашу мајку Параскеву. Заиста је данашњи сабор у овој светој обитељи на Доброј Води пример како света Петка сабира наш народ, како се моли Богу да целокупни наш род буде крстоваскрсан, народ охристовљен и обожен, достојан награде Царства Небеског, истакао је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим, у свом архипастирским слову на празник преподобне мајке Параскеве, 2019. лета Госпдоњег у Доброј Води.
Прославимо сви побожно најчаснију Параскеву, свету заштитницу у невољама, јер она оставивши пропадљиви живот, прими вечни непропадљиви. Због тога, по Божијој заповести, нађе славу благодат да чини чуда. (Kондак)
Приредили: Протођакон др Дамјан Божић,и катихета Бранислав Илић
извор: branislavilic.blogspot.com
Свети Порфирије Кавсокаливит: Сведочења
 |
| ПРЕУЗМИ ВЕЗУ: Епископ бачки Иринеј , ДУХОВНЕ ВЕЗЕ СТАРЦА ПОРФИРИЈА СА ПРАВОСЛАВНИМ СРПСКИМ НАРОДОМ |
У издању Беседе, издавачке установе Епархије бачке, објављена је нова књига о Светом Порфирију Kавсокаливиту под називом Свети Порфирије Kавсокаливит: Сведочења.
Реч је о личним сведочењима угледних архијереја, свештеника, теолога, професора богословских факултета, као и многих других знаменитих личности о светом Порфирију Kавсокаливиту...
извор: www.spc.rs
26. октобар 2020.
Свети владика Николај, Хероји нашег времена
Од сто људи, које срећете дневно, ретко ће се наћи један, који на живот гледа оптимистички. Сви остали се туже, сви се јадају, сви протествују против живота, сви су непријатељи Бога и људи, сви су критичари и хулитељи своје судбе. Песимизам и мизантропија болести су, од које већина увек болује. Тим болестима само се херој не заражава. Он има амајлију, која га чува од те заразе. Та амајлија јесте његова вера, од које долази и његово поверење према животу. Херој је готов отуда да прими од живота с поверењем све оно што му живот понуди, било то радост или трпљење, наслада или бол.
Да ли има хероја и у нашем времену, или они сви припадају искључиво прошлости? То је питање, драга браћо, које нас увек онда узнемирује, кад год погледамо по једноликој маси људи, заузетој ситним бригама и загрејаној ситним страстима. Да ли су хероји привилегија само прошлих времена, и да ли је наше време само збориште малих и осредњих људи? Да ли су најпре требали да дођу у овај свет сви велики, а после њих сви мали, најпре сви јаки, а после њих сви слаби, најпре сви светли и срећни, а после њих сви мрачни и несрећни? Да се природа није већ заморила рађајући, и да није почела истресати из својих крила последњу ситнеж спремајући се да заспи или умре? Да нисмо ми та последња ситнеж наше мајке земље, која је већ остарела, те жели да се одмори од рађања? „Све има своје време“, рекао је један стари мудрац, “има време рађању и време умирању, време сађењу и време чупању, време рушењу и време зидању“. Да није тако и са херојима? Да ли има време хероја и време нехероја? Време. Kад природа рађа један херојски пород и време, кад га чупа и на место његово производи ситну проју? Да нисмо ми та ситна проја, која је никла на једном исцрпљеном и испоштеном земљишту, на коме су дуго успевали високи борови?
Такве нас мисли обузимају, кад ходимо по пијаци људског живота и гледамо мале људе са њиховим слабостима према животу и њиховим страхом према смрти, са њиховим цењкањима и њиховим жаљакањима, са њиховим лажно насмејаним лицима и лажно уплаканим очима. Такве нас исте мисли обузимају и кад мислимо сами о себи и сравњујемо себе са херојима, који су пре нас живели и чинили част овој планети, на којој ми сад гмижемо, једва што разликујући се од прашине, по којој гмижемо. И обузети таквим мислима ми узвикујемо често с уздахом: благо онима, који пре нас живеше у овоме свету; гле они су били једно херојско покољење, достојно нашег дивљења, као што смо ми једно бедно и пигмејско покољење, достојно њиховог презрења!
...И кад тако размишљамо о прошлости и садашњости, ми долазимо до закључка, да је живот имао вредности само у прошлости, да је само у прошлости он био велики и сјајан, а у садашњости да је он само једна бедна карикатура самога себе. И такав закључак доводи нас често до очајања. Ми се почињемо жалити на живот, да, ми га чак почињемо горко оптуживати. Ми га почињемо оптуживати зато, што је претцима нашим дао много, а нама мало, и зато, што је њима доделио озбиљну улогу, а нама смешну, и зато, што је њих изабрао за своје хероје, а нас за своје комедијаше, и ми се почињемо стидети ове смешне комедије, коју живот тера с нама, и коју нас нагони да играмо, и почињемо мрзети живот, и своју мржњу према њему завршавамо најзад мржњом према себи, док мржњу према себи не завршимо самоубиством.
Но има један човек међу нама, који се не слаже са таквим закључцима нашег размишљања. Тај човек чини један корак даље од нас. Ми смо сви као путници у шуми, који дуго и безуспешно траже пут, и кад су дошли већ близу пута они у очајању падају и пропадају не знајући да им само још један корак треба па да изађу на пут. Један човек међу нама чини тај један корак, на који се ми остали не усуђујемо, и излази из шумске таме на пут обасјан светлошћу. Тај човек, то је херој наших дана.
Он овако мисли: Живот у прошлости и живот у садашњости то је један нераздељен живот. Господар и једног и другог јесте један исти. Господар и прошлости и садашњости обухвата живот једном истом мишљу и оживљава једном истом љубављу. Бог није могао љубити прошлост више но што љуби садашњост. Бог није могао стварати прошла покољења љубављу, а садашње покољење мржњом; но стварао је и једно и друго истом љубављу и истом енергијом. А оно што ствара божанска љубав и божанска енергија, која никад не слаби, мора бити увек велико и лепо.
И садашњост, дакле, мора бити велика и лепа као и прошлост. Kад земља наша не би била у стању више да производи велико и лепо, зар би је Бог трпео, – Бог, коме је стало само до произвођења великог и лепог, и Бог, који има више укуса за велико и лепо но ми? Зар би Бог, Творац звезданог неба, трпео, да се потом небу колута и једна пепељава кугла, на којој ништа осим корова и ситне проје не успева?
Гле, и у прошлости нису расли само борови, но и тада је било поред њих и између њих и ситне проје. Но, ми не видимо ситну проју прошлости зато што смо се удаљили од ње. Ми видимо у прошлости само борове, само оно што је велико, јер оно што је мало ишчезава за наш поглед у даљини. Из далеке прошлости човечанства издвајају се само неколике херојске фигуре, као што се из једне равнице покривене маглом издвајају брегови. Сви остали легиони малих и незнатних људи, који су живели заједно с тим херојима, не примећују се из даљине. Ови мали и ситни људи не могу да се виде из далека, онако исто као што се велики и крупни не могу да виде из близа. На једној изложби слика човек се мора примаћи ближе малим сликама, да би их могао видети. а измаћи се даље од великих слика, да би их могао видети.
Тако је и са историјом света, овом великом изложбом људи! Да би мале људе видео, човек мора бити сасвим близу њих, мора бити њихов савременик; да би се пак велики људи видели, човек мора стајати даље од њиховог времена, мора их посматрати из далека. Kолико је и колико великих људи живело и умрло невиђено и непримећено од својих савременика, док им ми данас споменике подижемо. Непримећени и невиђени од својих савременика, они се данас од нас примећују и виде, док њихови савременици остају невиђени и непримећени. Неколико великих светских мислилаца у историји злостављани су од њихових малих савременика као најгори и најбезначајнији људи, док данас ми их славимо као прве хероје мисли и дивимо им се, а њихове мале и малоумне гонитеље знамо само као један збир, као множину без одређеног облика. Неколико великих сликара и песника умрли су као просјаци, на тавану.
И ове генијалне просјаке данас сав свет познаје, док њихови многобројни савременици ишчезавају из вида нашег као ситна проја поред борова. Kо зна колико великих људи нашег времена гладују на таванима, невиђени и непознати, или презрени и одбачени од својих савременика? Ми их не видимо, јер их сувише из близа гледамо. Њих ће моћи видети само далека будућа покољења. Савременици виде само људе који су на великим положајима, но ретко или никад не виде људе, који су и без положаја велики.
Kао што је садашњост суд над прошлошћу, тако је исто будућност суд над садашњошћу. Не хитајмо, дакле, и не осуђујмо садашњост као њиву, где само ситна проја успева. Наш суд биће преран и нетачан. Међу том ситном пројом има извесно и борова, но борова, који ће се тек доцније моћи видети; међу малим људима садашњости мора да има и хероја, но хероја, које ће тек будућност моћи запазити. Хероји су увек малобројни, док су мали људи увек многобројни. И то је разлог, да хероји у једном времену остају незапажени. Kо верује, да и у нашем времену постоје хероји, тај је на путу, да и сам постане херој...
Ако ме питате, где је херој нашег времена, ја ћу вам казати, драга браћо; загледајте свак у себе, можда је у вама. Гле, ниједног од вас нико тако дубоко не познаје као што ви сами себе познајете. Само дух који је у човеку познаје човека.
Онај ће од вас бити херој, који осети ритам, по коме корача живот у садашњости.
Онај ће од вас бити херој, који поштује и љуби живот у садашњости као и у прошлости, и не жели да буде на другом месту у времену, но на овом, где је сад.
Онај ће од вас бити херој, коме наука не затвара очи но отвара, и кога наука радује, а не жалости, и коме наука јача наду, а не чупа је, и подиже срце, а не гњечи га.
Онај ће од вас бити херој, који као политичар верује у срећну звезду овога народа, и вером својом гледа ту звезду на небу будућности и к њој крмани и управља брод, на коме се ми сви налазимо.
Онај ће од вас бити херој, који се као родитељ жртвује за добро своје деце, а као грађанин за добро своје земље, а као човек за добро целога човечанства.
Онај ће од вас бити херој, који трпи, но коме трпљење не малаксава ни веру у Бога, ни наду на светлије дане, ни љубав према животу.
Онај ће од вас бити херој, који се као прост радник диже изјутра у пет сати, изљуби децу своју и прекрије својим покривачем, да би им топлије било, па се жури кроз полуосветљене улице у фабрику на свакодневни, монотони посао свој, и који у журби својој стигне да погледа у звездано небо над собом и рекне: „о велика и ћутљива васионо око мене, гле и ја носим с покорношћу крст свој, који си ми ти натоварила; носим га, и није ми тежак“.
Она ће жена бити херојкиња, која сама себи говори: „од карактера мога сина зависи срећа целога народа српског, а његов карактер зависи од мене, дакле, срећа целог српског народа зависи од мене“.
Довољно је, драга браћо, да нађете у себи херојства ма колико једно зрно горушично. Ставите поред тога зрна херојства још једно толико зрно вере, и ви ћете моћи брда покретати, и моћи ћете рећи: нека Србија буде срећна, и Србија ће морати бити срећна.
Довољно је, драга браћо, да нађете у себи херојства ма колико једно зрно горушично. Ставите поред тога зрна херојства још једно толико зрно вере, и ви ћете моћи брда покретати, и моћи ћете рећи: нека Србија буде срећна, и Србија ће морати бити срећна.
извор: prijateljboziji.com